Razdeo Ascetospora

Karakteristike: U okviru ovog razdela se svrstava oko 35 slabo proučenih vrsta. Telo im je u početku jednoćelijsko, a kasnije postaje plazmoidno. Žive kao endoparaziti ponajviše morskih životinja, a najčešće školjki i člankovitih crva. Zbog toga mogu da nanesu veliku štetu uzgajalištima školjki. Međutim, poznate su i vrste koje žive kao paraziti slatkovodnih životinja. Infektivni oblici, odnosno spore se karakterišu tankim omotačem. Spore najvećeg broja vrsta imaju jedan otvor kroz koji izlazi ameboidni začetak. Iz ovog ameboidnog stadijuma se u ćelijama domaćina razvija višejedarna jedinka. U okviru razdela se nalaze vrste kod kojih su spore građene od više infektivnih jedinki (sporozoita), kao i one čije spore sadrže samo jedan sporozoit. Do danas nije poznat način obrazovanja spora. Mitoza je po tipu zatvorena. Trofičke ćelije su generalno višejedarne. U jedrima se nalazi deobno vreteno, čiji rudimenti zaostaju tokom interfaze. Mitohondrije se karakterišu tubularnim kristama.
Klasifikacija: U okviru razdela Ascetospora (Haplosporidia) možemo razlikovati dve klase:
1. Klasa Haplosporidea
2. Klasa Paramyxea

Razdeo Gromiidae

Ovaj razdeo obuhvata samo rod Gromia koji je široko rasprostranjen. To su jednoćelijski organizmi koji naseljavaju morske i slatkovodne ekosisteme. Podsećaju na predstavnike razdela Foraminifera zbog ameboidnog oblika ćelije. Karakterišu se jednokomornom ljušturom koja je izgrađena od organskih supstanci. Boja ljušturice je obično smeđa i najčešće poseduje samo jedan otvor. Kroz otvor ljušture izlaze pseudopodije koje su po tipu filopodije, a njihova protoplazma nije granularna kao što je to slučaj kod foraminifera. One se granaju i anastomoziraju, ali nikada ne grade mrežu. U protoplastu ćelija se nalazi veliki broj jedara, a mitohondrije se karakterišu tubularnim kristama. Gameti ovih organizama poseduju jedan bič pomoću koga se kreću.

Razdeo Foraminifera

Foraminifera (od latinskih reči foramen-otvor i ferre-nositi) su grupa praživotinja srodna amebama. Žive pretežno u morima. Telo im je pokriveno ljušturom koja može biti različitog oblika – cevastog, sferičnog, spiralnog ili nekog drugog. Na njoj se nalaze otvori kroz koje se ispružaju pseudopodije. Ljuštura je najčešće od krečnjačke materije, ređe od želatinoznog, hitinskog ili prikupljenog materijala, kao što su zrna peska, spikule sunđera i dr. Razmnožavaju se smenom polne i bespolne generacije. Neke foraminifere žive pričvršćene za biljke ili polipe na morskom dnu, druge puze po dnu. Najviše njih, međutim, vodi pelaški način života. Značajne su jer im se krečnjačke ljušture posle njihove smrti talože, gradeći slojeve Zemljine kore; 35% dna današnjih okeana sastoji se od naslaga nekih pelaških formi foraminifera, uglavnom globigerina. Egipatske piramide su izgrađene od kamenih blokova isečenih iz slojeva formiranih od ljuštura izumrlih foraminifera – numulita. Geolozi se služe poznavanjem izumrlih foraminifera za otkrivanje naftonosnih slojeva. Kreda se takođe sastoji od sitnih ljuštura izumrlih foraminifera.

Podcarstvo Foraminiferozoa

U okviru ovog podcarstva možemo razlikovati tri razdela:

Podcarstvo Eukaryomonadae

Karakteristike: Ova grupa organizama poseduje mali broj zajedničkih karakteristika. To su eukariotski organizmi na jednoćelijskom nivou morfološke organizacije. Pojedini predstavnici se odlikuju pločastim mitohondrijalnim kristama, a drugi tubularnim. Skoro svi predstavnici se hrane fotoautotrofno. U plastidima se kao glavni pigmenti nalaze hlorofil a i c.
Klasifikacija: U okviru podcarstva se razlikuju sledeći razdeli:
1. Razdeo Cryptophyta
2. Razdeo Picophyta
4. Razdeo Centrohelomonada
5. Razdeo Telonemia
6. Razdeo Katablepharida

Razdeo Eustigmatophyta

Razdeo obuhvata 12 vrsta grupisanih u sedam rodova i četiri familije. Grupa je dobila naziv Eustigmatophyta zbog toga što svi pokretni predstavnici ovog razdela poseduju stigmu (eu – dobro, stigma – očna mrlja, phyta – biljka). Predstavnici ovog razdela su izdvojeni u posebnu grupu iz razdela Xanthophyta zbog karakteristične očne mrlje, a i zbog specifične celokupne citološke organizacije. Većina predstavnika su kokoidni, slatkovodni predstavnici ili edafofitne alge, izuzev roda Nannochloropsis koji je predstavnik morskog fitoplanktona. Ovaj rod ima prečnik ćelije oko 0,2 μm i nekada se svrstavao u razdeo Chlorophyta. Svi predstavnici razdela su autotrofni. Očna mrlja predstavnika razdela Eustigmatophyta se razlikuje od očne mrlje predstavnika razdela Xanthophyta jer se nalazi izvan hromoplasta i to blizu bazalnih tela u osnovi biča. Očna mrlja je crvene boje i sastoji se od mnoštva globula. Ćelije sadrže jedan ili više hromoplasta loptastog oblika u kojima se nalaze grupacije od po tri tilakoida. Bazalna tela su normalna jedno na drugo i u kontaktu su sa rizoplastom. Mitohondrije imaju cevaste kriste. Ultrastruktura jedra nije poznata, ali se zna da je povezano sa rizoplastom. Rezervne supstance nisu detaljnije proučene, ali se zna da se javlja glukozni polisaharid. Zoidi (vegetativne pokretne jedinke) su izduženi sa jednim ili dva pleuronematična biča. Goldžijev aparat je prisutan. Nema podataka o centriolama. Mitoza, polno razmnožavanje i životni ciklus nisu opisani. Zoospore ne sadrže goldžijev aparat, a hromoplastni endoplazmatični retikulum nije u vezi sa jedrom.

Razdeo Haptophyta

Ova grupa protista se u literaturi može naći još i pod nazivima Prymnesiophyta, Prymnesiophyceae i Coccolithophoridophycidae. Grupa obuhvata oko 500 recentnih vrsta svrstanih u 50 rodova, a poznat je i veliki broj fosilnih predstavnika razdela Haptophyta čiji su ostaci, kokoliti, nađeni još u kambrijumskim slojevima. Međutim, dobro su proučeni i opisani oblici tek od jure. Ove alge većinom žive u planktonu toplih mora i okeana, mada su pojedine vrste pronađene u slatkim vodama i na kopnu. Pojedini predstavnici razdela su toksični za vodene organizme, u prvom redu ribe. Predstavnici ovog razdela su autotrofni, osmotrofni ili fagotrofni. To su najčešće jednoćelijske alge, mada su poznati i predstavnici na kolonijalnom i trihalnom nivou organizacije. Imaju složen životni ciklus. Ove alge se od ostalih razlikuju jer u protoplastu stvaraju krečnjačke pločice, štapice ili različito oblikovane ljušture koje se nazivaju kokoliti. Kokoliti se iz unutrašnjosti ćelije potiskuju prema spoljašnjoj sredini i oblažu površinu jednoćelijskog tela alge u obliku pancira. Karakteristike građe celog pancira ili pojedinih kokolita su od osnovnog značaja pri klasifikaciji ovih algi. Iako sitne, ove alge imaju veoma veliku i važnu ulogu u geohemijskim ciklusima ugljenika i sumpora. Kokoliti se nakon uginuća alge talože na morskom dnu stvarajući krečnjačke slojeve, kao na primer sedimente krede. U jednom kubnom centimetru ovih sedimentnih stena nalazi se i do 800 miliona kokolita. Kokoliti iz krede mogu se lepo videti kada se ostrugan prah krede za pisanje stavi u kap vode na predmetnu ploču i posmatra jakim uvećanjem svetlosnog mikroskopa (većim od 1500 X). Ovaj razdeo algi obuhvata kako nepokretne tako i pokretne oblike. Pokretni oblici se u većini slučajeva kreću pomoću dva biča, postavljena apikalno ili subapikalno u papili ili brazdi na ćelijskom omotaču. Kako karakteristična tvorevina za ovaj razdeo algi se kod većine predstavnika javlja haptonema. Po ovoj tvorevini je ceo razdeo dobio ima – Haptophyta. Haptonema je končasta tvorevina sa više funkcija, između ostalog hvatanje plena. Ispod omotača nalazi se ćelijska membrana, a u protoplastu se jasno razlikuje citoplazma, jedro i hromoplasti. U hromoplastima se nalazi pirenoid. Što se tiče broja hromoplasta u citoplazmi, njih može biti od jednog do četiri, mada ih najčešće ima dva. Spoljašnje membrane hromoplasta su u kontaktu sa ovojem jedra. Jedro se obično nalazi u zadnjem delu ćelije. Rezervna materija je uglavnom hrizolaminarin. Mitohondrije poseduju cevaste kriste. Glavni pigmenti su hlorofili koji su kod ovog razdela algi predstavljeni sa hlorofilom a, c1 i c2, a kod predstavnika klase Prymnesiophyceae sreće se i hlorofil c3. Predstavnici ovog razdela su zlatno-smeđe boje zbog toga što kao pomoćne pigmente poseduju diadinoksantin i fukoksantin koji su žuto-smeđe boje i oni količinski preovlađuju u hromoplastima ovih algi. Pored ovih pigmenata poseduju i diatoksantin i β-karoten.

Razdeo Dictyochophyta

Karakteristike: Dve dobro proučene recentne vrste su jednoćelijske sa bičevima i na monadoidnom su nivou morfološke organizacije. Svi do sada pronađeni predstavnici ovog razdela žive u morskom fitoplanktonu. Žute do žutosmeđe su boje. Svaka ćelija ima po jedan bič sa mastigonemama. Svakako najkarakterističnija osobina ovih organizama, po kojoj se lako razlikuju od ostalih razdela algi, je prisustvo silikatnog skeleta. Svaka ćelija sadrži ovaj skelet koji se nalazi sa spoljašnje strane plazmaleme. Skelet ima oblik spoljašnje korpe i sastoji se od šupljih, ali dosta čvrstih silikatnih cevčica. Kod ćelija ovih algi se uočava razlika između spoljašnjih i unutrašnjih delova citoplazme, pa tako razlikujemo endoplazmu i ektoplazmu. U endoplazmi se nalazi jedro i goldžijeve oblasti, a ektoplazma je zrnasta i sadrži hromoplaste. Ceo protoplast je prekriven sluzavim slojem. Svaki hromoplast je okružen hromoplasnim endoplazmatičnim retikulumom. U hromoplastima su tilakoidi grupisani u grupe od po tri pločasta tilakoida oko kojih se nalazi jedan periferni tilakoid koji opasuje sve ostale tilakoide u stromi. Hromoplastna DNK nije organizovana u jedan ciklični nukleoid, ali je koncentrisana u brojne nukleoide rasute po celoj unutrašnjosti hromoplasta. Hromoplasti su zlatno-smeđe boje jer su hlorofili maskirani pomoćnim fotosintetičkim pigmentima. U hromoplastima su prisutni hlorofili a i c zajedno sa pomoćnim pigmentima fukoksantinom, luteinom, diadinoksantinom, diatoksantinom i β-karotenom.
Klasifikacija: U okviru ovog razdela možemo izdvojiti tri klase:
1. Klasa Dictyochophyceae
2. Klasa Pelagophyceae
3. Klasa Pinguiochrysidales

Carstvo Euryarchaeota

Karakteristike: Naziv ovog carstva je sastavljen od grčkih reči eurus (širok) i archaios (star). Ovu grupu prokariota su prvi opisali kao carstvo Woese i saradnici 1990. godine. Ovo carstvo obuhvata relativno mali broj vrsta. Ćelije mogu biti veoma različitog oblika, ali je on relativno postojana karakteristika koja može biti oz značaja za determinaciju. Garrity i Holt su 2001. godine predložili osam jasno definisanih morfoloških oblika ćelija koje se sreću u okviru ove grupe: štapićast, kokoidan, nepravilno kokoidan, lancetast, spiralan, diskoidalan, trouglast i kockast. Neki predstavnici na bojenje prema Gramu reaguju pozitivno, a drugi negativno.
Klasifikacija: U okviru carstva možemo razlikovati sledeće razdele:
1. Razdeo Methanobacteria
2. Razdeo Halobacteria
3. Razdeo Thermoplasmobacteria
4. Razdeo Thermobacteria

Razdeo Labyrinthulomorpha

Karakteristike: U okviru ovog razdela se nalazi oko 25 bezhromoplastnih vrsta. Ranije su se svrstavale u amebe ili gljive, a kasnije je utrvđeno da se radi o specifičnoj grupi praživotinja. Žive kao saprobi na biljkama u raspadanju ili paraziti na biljkama u morskoj vodi. Grade kolonije u kojima su ćelije povezane mrežastim ekstracelularnim nastavcima. Tokom životnog ciklusa formiraju ciste sa više jedinki. Biologija ovih organizama je slabo istražena.
Klasifikacija: U okviru ovog razdela možemo razlikovati tri familije:
1. Familija Labyrinthulaceae
2. Familija Thraustochytriaceae
3. Familija Diplophrysaceae

Razdeo Oomycetes

Karakteristike: Predstavnici ovog razdela imaju jednoćelijsko vegetativno telo ili je ono u vidu dobro razvijene neseptirane micelije. U građu ćelijskog zida ne ulazi hitin, već je izgrađen od celuloze i glikogena. Ova osobina je uvek dovodila sumnju u klasifikaciju ovih organizama u carstvo gljiva. Međutim, tek su novija istraživanja nesumnjivo dokazala njihov položaj u okviru grupe Heterokonta. Razmnožavaju se bespolno i polno. Bespolno razmnožavanje se obavlja preko zoospora ili konidija. Zoospore se karakterišu prisustvom dva, najčešće bočno postavljena, biča heterokontnog tipa. Naziv grupe potiče po polnom procesu oogamiji koja karakteriše sve predstavnike. U anteridiji se ne diferenciraju gameti, a oplođenje jajne ćelije vrše jedra anteridija. Jedra u oogoniju dospevaju preko izraštaja na anteridiji. Samo najprimitivniji oblici nemaju jajne ćelije u oogoniji, a kod složenijih se u oogoniji obrazuje jedna ili više jajnih ćelija. Umesto jajnih ćelija kod primitivnih predstavnika se u centralnom delu plazme oogonije formira jedno ili više jedara. Nakon oplođenja nastaje zigot. On se obavija debelim zidom i postaje oospora, odnosno mirujuća spora. Veliki broj ovih organizama žive kao saprobi na raznim organskim ostacima u vodi. Međutim, među njima je poznat i veliki broj parazitskih vrsta koje izazivaju opasna oboljenja raznih životinja i biljaka u vodi i na kopnu.
Klasifikacija: U okviru razdela Oomycetes razlikujemo sledeće redove:
1. Red Lagenidiales
2. Red Leptomitales
3. Red Peronosporales
4. Red Rhipidiales
5. Red Saprolegniales
6. Red Sclerosporales

Klasa Monoblepharidomycetes

Karakteristike: U okviru ove klase se nalazi tridesetak vrsta koje žive kao saprobi na biljnim i životinjskim ostacima u slatkovodnim ekosistemima. Najčešće se razvijaju u proleće i jesen. Razlog tome je hladnija voda koja obezbeđuje manju konkurenciju za hranu između njih i drugih organizama. Vegetativno telo je u vidu micelije. Ona na površini supstrata formira žbuniće mrke ili sive boje koji su visoki 1-2 milimetra, a u supstratu tanke rizoide. Organi za razmnožavanje se formiraju u žbunastom delu vegetativnog talusa. Razmnožavanje se vrši bespolno zoosporama i polno oogamijom. Za ove gljive je karakteristično odsustvo smene generacija iz životnog ciklusa, tako da se organi za bespolno i polno razmnožavanje obrazuju na istom talusu.
Klasifikacija: U okviru klase Monoblepharidomycetes se razlikuju sledeće familije:
1. Familija Harpochytriaceae
2. Familija Oedogoniomycetaceae
3. Familija Hyaloraphidiaceae
4. Familija Gonapodyaceae
5. Familija Monoblepharidaceae

Prokariotske ćelije

Karakteristike: Prokariotske ćelije su malih dimenzija i jednostavne građe. Zbog malih dimenzija strukturu ovih ćelija je moguće posmatrati samo pomoću elektronskog mikroskopa. Oblik i veličina prokariotske ćelije su karakteristične konstante vrste, ali mogu veom varirati zavisno od različitih spoljašnjih faktora, starosti ćelije i drugih činilaca. Ćelijska memebrana ovih ćelija nije u direktnom dodiru sa sredinom u kojoj se nalazi ćelija. Osnovna razlika između prokariotskog i eukariotskog tipa ćelije je što prokariotska nema diferencirano jedro. Organele takođe ne odlikuju prokariotsku ćeliju, kao ni citoskelet. Genetska informacija je molekul DNK kružnog oblika udružen sa malo proteina. Ribozomi su sitniji nego kod eukariota, a razlikuju se i u detaljima građe. Uprkos tome što ima ovako jednostavnu morfološku organizaciju, prokariotska ćelija je sposobna da obavlja sve životne procese, da za samo pola sata udvostruči svoju veličinu i da se potom podeli na dve ćerke ćelije koje nastavljaju da rastu i da se dele istim ritmom.
Tipologija: U okviru prokariotskih ćelija se izdvaja nekoliko funkcionalno i morfološki različitih delova:
1. Ćelijski zid
2. Spoljašnji omotači
4. Ekstracelularni nastavci
-. Pili
5. Citoplazmatska membrana
6. Intracelularne membrane
7. Citosol
8. Ribozomi
11. Ćelijske inkluzije

Podrazdeo Urochordata

Karakteristike: Sve osobine koje su karakteristične za hordate (horda, bočni prorezi ždrela, nervna cev, mišićav rep) kod predstavnika ove grupe postoje ili su najupadljivije samo u larvenom stadijumu razvića. Najizrazitija karakteristika plaštaša je prisustvo horde isamo u repnom regionu. Adultne jedinke najvećeg broja vrsta se karakterišu odsustvom horde, repa i segmentacije tela. Nervna cev se dobrim delom redukuje. Čitavo telo ovih životinja je prekriveno omotačem koji se naziva plašt ili tunika. Njegova uloga je da štiti i podupire telo. Najvećim delom se sastoji od vlakana ugljenog hidrata koji je sličan celulozi, a naziva se tunicin. Naseljavaju isključivo morske ekosisteme, imaju filtracioni način ishrane i pasivan način života. Najveći broj vrsta žive sesilno, a manji broj su pelagijske životinje. Usled sesilnog načina života svi organi i organski sistemi su veoma uprošćeni, izmenjeni i redukovani. Zbog toga plaštaši predstavljaju izrazit primer morfo-fiziološkog regresa, odnosno regresivne evolucije. Polni sistem je hermafroditan, a kod većine predstavnika postoje larve u životnom ciklusu. Larve imaju sve osnovne karakteristike hordata. Embrion, a zatim i larvu formira mali broj ćelija. Plaštaši se pored polnog načina reprodukcije razmnožavaju i pupljenjem.
Klasifikcija: U okviru podrazdela Urochordata (Tunicata) razlikuju se četiri klase:
1. Klasa Ascidiacea
2. Klasa Thaliacea
3. Klasa Larvacea
4. Klasa Sorberacea

Razdeo Calcichordata

U okviru ovog razdela se nalaze izumrle životinje koje i danas predstavljaju veliku zagonetku za zoologe. Naime, radi se o organizmima koji imaju karakteristike hordata i bodljokožaca, pa im je sistematsko mesto vrlo diskutabilno. Karakterisali su se prisustvom kalcitnog skeleta poput bodljokožaca, za razliku od mineralnog skeleta hordata koji je izgrađen od hidroksiapatita. Predpostavlja se da su se pojavili sredinom kambrijuma, a izumrli su sredinom devona. To su bile asimetrične, slabo pokretne životinje koje su uz pomoć "ručice" puzale po muljevitom morskom dnu. Predpostavlja se da su imale mozak koji je sličan mozgu recentnih riba. Imale su proreze na bočnim zidovima ždrela, štoukazuje na filtracioni način ishrane njihovih adultnih jedinki. Predpostavlja se da su lofofor zamenili novim načinom prikupljanja hrane - filtracijom vode kroz proreze na zidu ždrela. Filogenetski odnosi ove grupe sa hordatima su još uvek sporni. Prema mišljenju nekih autora, to su bili predstavnici razdela hordata, dok ih mnogi paleontolozi smatraju jednom od grupa bodljokožaca iz podrazdela Homalozoa.

Domen Priones

Pristalice teorije da se i acelularni organizmi mogu smatrati živim bićima navode kao glavni razlog postojanje nukleinske kiseline i procesa razmnožavanja kod ovih organizama. Međutim, postoje i partikule koje su znatno manjih dimenzije i prostije građe od virusa i subvirusnih partikula. To su prioni - proteinske infektivne čestice koje imaju sposobnost umnožavanja, odnosno replikacije i promenljivosti. Žive isključivo u eukariotskim ćelijama animalnog tipa. Sastoje se samo iz proteina i ne poseduju nukleinske kiseline. Zbog toga ne poseduju ni klasične genetske informacije. Geni neophodni za njihovu replikaciju nalaze se u samoj ćeliji domaćina i nazvani su PRP geni, a otkrio ih je Stenli Pruziner. U zdravom organizmu takođe postoje proteinski proteini koji se označavaju kao normalni. Njihova struktura je takva da ne uzrokuje oboljenja, a smešteni su na spoljašnjoj strani ćelijske membrane neurona i glija ćelija. Funkcija ovog proteina nije poznata, ali se predpostavlja da on ima ulogu u održavanju integriteta ćelijske membrane i prenosa nevrnih impulsa. Patogeni prionski protein ima identičnu primarnu strukturu kao i apatogeni. Razlikuju se prema tercijernoj strukturu. Naime, patogeni prionski protein ima veću procentualnu zastupljenost β nabrane ploče na račun smanjenja učestalosti α zavojnice. Patogeni prionski protein može da se u organizmu pojavi na dva načina - kao posledica mutacije gena koji kodira prionski protein ili usled digestije zaraženog mesa. Kada se pojavi u ćeliji, patogeni protein se veže za apatogeni protein i formira heterodimer. Zatim uzrokuje promene konformacije apatogenog proteina, pri čemu se formira najpre homodimer, a potom dva molekula patogenog priona. Formirana dva patogena priona se vezuju za dva apatogena prionska proteina i na taj način postiže povećanje broja patogenih, na račun smanjenja normalnih prionskih proteina u ćeliji. Kada prioni dostignu veliku koncentraciju u ćeliji formiraju nakupine u obliku štapića.

Klasifikacija živih bića

Pojam živog bića podrazumeva svaku jedinku koju odlikuju životni procesi. Sva živa bića podležu evolutivnim mehanizmima, odnosno podložna su promenama. Obično se u literaturi navodi da je zajednička gradivna i funkcionalna jedinica svih živih bića je ćelija. Međutim, treba istaći da pored celularnih postoje i acelularni organizmi koji nemaju ćelijsku, već supramolekulsku organizaciju. Viši nivoi organizacije se razlikuju od složenosti organizama. Snažan razvoj molekularne biologije u drugoj polovini XX veka je doveo do velikih revolucionih shvatanja u biologiji. Jedna od najvećih revolucija u oblasti sistematike živih bića bilo je saznanje da na nivou ribozomskih RNK postoje među pripadnicima prokariotskih organizama dve velike grupe – bakterije i arhebakterije. One se međusobno razlikuju onoliko koliko se razlikuju od organizama koje odlikuje eukariotska organizacija. Vouz i Foks su 1977. godine predložili model klasifikacije živih bića na tri domena: bakterije, arhebakterije i eukariote. Model klasifikacije koji su predložili Vouz i Foks ne pominje viruse, jer se prema mišljenju većine današnjih biologa ne smatraju živim bićima već strukturama izgrađenim od proteina i nukleinskih kiselina. Razlog leži u činjenici da su virusi nesposobni da se samostalno dele i rastu, kao i da mogu da formiraju kristale poput minerala. Postoji više hipoteza o nastanku virusa ali je danas široko prihvaćena ona po kojoj su virusi nastali nezavisno, odvajanjem DNK od ćelije i njenom autonomnom replikacijom, uz korišćenje metaboličke mašinerije ćelije domaćina za svoje razmnožavanje. Prema ovoj hipotezi, virusi su srodniji svojim domaćinima nego jedan sa drugim. I pored ovakvih shvatanja, ovde će se virusi razmatrati kao četvrti domen živih bića. Ovde će biti prikazana klasifikacija koju predlaže Stefan Luketa:

Biologija ćelije

U XVII veku je započelo novo doba istraživanja osnovne građe živih bića. Ćeliju je 1665. godine otkrio engleski naučnik Robert Huk posmatrajući presek plute kroz mikroskop. Biološka nauka koja se bavi izučavanjem građe ćelije se naziva citologija. Mnogi biolozi su pokušavali da definišu ćeliju sa različitih aspekata. Najprihvatljivije je reći da ćelija predstavlja složeni i otvoreni sistem organskih i neorganskih materija koje su u stalnoj dinamičkoj ravnoteži, a opstaje i održava se sposobnošću samoregulacije. Oblik ćelije je veoma različit, zavisi od mesta gde se u organizmu nalazi, funkcije koju obavlja i vrste organizma. Poznate su ćelije nepravilnog, loptastog, jajastog, prizmatičnog, cilindričnog, pločastog i promenljivog oblika. Velika varijabilnost se takođe ispoljava i kada je reč o veličini. Najčešće se ćelije ne mogu videti golim okom, ali su poznate i one makroskopske. Moderna citologija ima kompletan uvid u građu ćelije, uz pomoć multidisciplinarne metodologije istraživanja i elektronskog mikroskopa. Može se reći da je svaka ćelija izgrađena od sistema membrana i živog sadržaja. Pod pojmom sistema membrana podrazumevaju ćelijsku (spoljašnju) membranu, intracelularne invaginacije ćelijske membrane i membrane koje omeđavaju matriks ćelijskih organela. Ma koliko bile raznovrsne, ćelije možemo podeliti na dva tipa:
2. Eukariotske ćelije
Eukariotska ćelija: Iako su svi delovi ćelije međusobno tesno povezani u smislu građe i funkcije, ipak možemo izvršiti tipologiju ćelijskih delova radi lakšeg proučavanja i sinteze znanja na sledeći način:
1. Ćelijski zid
2. Ćelijska membrana
3. Citoskelet
* Aktinski filamenti
* Mikrotubule
* Miozinski filamenti
4. Ćelijske organele
* Vakuole
* Hitozomi
* Flagele
* Proteazomi
* Endozomski sistem
* Akrozomi
* Žumancetne granule
* Multitubularna tela
* Digestivne vakuole
* Acidozomi
* Pulzativne vakuole
5. Citoplazmatične inkluzije
6. Jedro
* Nukleusni omotač
* Hromatin
* Jedarce (nukleolus)
* Nukleoplazma (karioplazma)

Goldžijev kompleks

Goldžijev aparat, kompleks ili oblast je citoplazmatična organela koju čini nekoliko elemenata u preciznom međusobnom odnosu. Uočeno je da se obično nalazi u blizini jedra. U izgradnji ove organele učestvuju membrane koje omeđavaju unutrašnji prostor – cisternu. Membrane formiraju strukture diskolikog oblika i označavaju se kao sakule. Cisterna je u središnjem delu sakula veoma uska, a na periferiji sakula proširena. Nekoliko sakula postavljenih jedna uz drugu čine jedinicu građe Goldžijevog aparata – diktiozom ili goldžizom. Razmak između susednih sakula iznosi 25 do 30 nm, a promer sakula između 10 i 15 nm. Membrane diktiozoma su slične membranama glatkog endoplazmatičnog retikuluma, a njihova debljina se kreće između 6 i 8 nanometara. Veći broj enzimskih sistema se nalazi u membranama diktiozoma - enzimi koji učestvuju u sintezi polisaharida, polimerizaciji, enzimi koji vrše glikolizaciju... Biljke mesožderke poseduju u svojim ćelijama Goldžijeve komplekse koji sintetišu proteolitičke enzime. Između sakula se nalaze paralelni filamenti čija uloga nije poznata. Oko diktiozoma se nalazi veći broj vezikula. Između Goldžijevog aparata i endoplazmatičnog retikuluma se nalaze vezikule malog prečnika, a sa suprotne strane se nalaze vezikule većeg prečnika. Strana koja je bliža endoplazmatičnom retikulumu se naziva regeneraciona (cis strana), dok se strana najudaljenija od endoplazmatičnog retikuluma označava kao sekterorna (trans strana). U ćelijama pojedinih biljaka nema diktiozoma, već postoje samo pojedinačne sakule od kojih mogu nastati diktiozomi slaganjem novih cisterni od strane endoplazmatičnog retikuluma. Ova pojava potvrđuje funkcionalnu povezanost Goldžijevog aparata sa endoplazmatičnim retikulumom. U Goldžijevoj oblasti ćelija algi, gljiva i biljaka sintetišu se mnoge polisaharidne komponente, glikoproteidi, pektinska jedinjenja i u manjoj meri proteini. Ova jedinjenja učestvuju u izgradnji ćelijskog zida, plazmaleme i ćelijske ploče. Iz ovih podataka se lako izvodi zaključak da Goldžijev kompleks ima funkciju povećanja površine ćelija. Postoji dinamička ravnoteža između stvaranja membranskog sistema diktiozoma i oslobađanja sekretornih vezikula.

Mitohondrije

Broj mitohondrija je konstantan u eukariotskoj ćeliji i zavisi od vrste. Međutim, broj ovih organela zavisi i od metaboličke aktivnosti i fiziološkog stanja ćelije: što su metabolički procesi intenzivniji, utoliko je broj mitohondrija veći. Oblik mitohondrija je vrlo preomenljiv, ali je obično u obliku kraćih štapića, a mogu biti i u obliku zrnaca ili konaca. Zavisi ne samo od vrste alge, već i od fiziološkog stanja ćelije. Mitohondrije u veoma kratkom periodu mogu da smanje svoju zapreminu i, čak, da se međusobno fuzionišu. Mitohondrije su organele najbogatije snabdevene membranama. Obavijene su duplom membranom između kojih se nalazi uska zona koja je označena kao perimitohondrijalni prostor i ispunjena je tečnošću. Površina je povećana dubokim invaginacijama unutrašnje mitohondrijalne membrane, koje su označene kao kriste (christa mitochondriales). Mitohondrijalne kriste žiotinjskih ćelija su pločaste, dok su kod biljnih ćelija cevaste (tubularne). Kod različitih razdela algi postoje i različiti oblici kristi. Tačnije, pojedini razdeli imaju pločaste, a drugi cevaste kriste. Važno je napomenuti da je oblik kristi jednak kod svih vrsta određenog razdela, tako da je značajan kriterijum pri klasifikaciji razdela. Na površini unutrašnje membrane, koja je okrenuta matriksu, uočava se prisustvo struktura u obliku čiode. Membrane mitohondrija oivičavaju mitohondrijalni matriks, stromu ili hondrioplazmu. U oblasti mitohondrijalnog matriksa uočeno je i prisustvo granula za čiji je hemijski sastav dat niz različitih objašnjenja; tako je, možda jedna, vrsta granula izgrađena od amorfne forme hidroksiapatita. Osim granula, u mitohondrijalnom matriksu su zapažene štapićaste strukture, ili, čak, strukture slične mikrotubulama, fibrili DNK i ribozomi. Ribozomi mitohondrija su prokariotskog tipa, pa su značajan dokaz za teoriju endosimbioze koja tvrdi da su mitohondrije filogenetski povezane sa heterotrofnim bakterijama koje su se vremenom naselile u heterotrofne pretke algi i tako formirale mitohondrije.

Pirenoid

Pirenoid (gr. piren - koščica, ejdos - izgled) je telašce belančevinaste prirode, a javlja se kao karakteristična struktura ćelija algi. Pirenoid se nalazi kod svih algi izuzev modrozelenih prokariota. Oko pirenoida je omotač koji se po svojoj hemijskoj prirodi razlikuje kod različitih predstavnika algi. Tako se, na primer, kod Chlorophyta oko njih nalazi skrob, kod Phaeophyta laminarin, kod Rhodophyta floridea skrob, kod Euglenophyta paramilon. Međutim ima algi, kao što su Xanthophyta, za koje su karakteristični goli pirenoidi, odnosno bez omotača. U pogledu građe i funkcije pirenoidi su tesno povezani sa hloroplastima. Oni se najčešće nalaze u hloroplastima, ali se mogu, na primer kod Rhodophyta formirati i izvan njih. Po obliku pirenoidi mogu biti loptasti, štapićasti, poliedarni. Njihova veličina varira od 3 do 15 mikrometara i u znatnoj meri varira od dejstva spoljašnjih faktora, kao što su svetlosni intenzitet, temperatura, hemijski sastav vode i slično. Novi pirenoidi postaju deobom ili fragmentacijom starih. U pogledu unutrašnje građe pirenoidi se odlikuju prisustvom strome u kojoj se nalaze pojedinačni ili grupisani tilakoidi koji predstavljaju produžetke tilakoida iz hloroplasta. Uloga pirenoida je sinteza organskih materija. Novijim istraživanjima je utvrđeno i da su pirenoidi centri fiksacije ugljen-dioksida unutar hromoplasta. Oni zapravo predstavljaju područja sa velikom koncentracijom ribuloze-1,5-bisfosfat karboksilaze/oksigenaze (enzim RUBISCO). Pojedine vrste algi imaju toliko veliku koncentraciju ovog enzima u pirenoidima da sadržaj organele zadobija kristaloidan oblik. Prekomerna koncentracija ugljen-dioksida može sprečiti fiksaciju ugljenika u reakciji kataliziranoj od strane enzima RUBISCO.

Očna mrlja

Stigma ili očna mrlja je telašce crvene ili naranđžaste boje koje se nalazi na prednjem delu aktivno pokretnih algi, ili onih koje su sekundarno izgubile sposobnost aktivnog kretanja. Osnovna funkcija stigme je prijem (percepcija) i reakcija na svetlosni nadražaj. Draži se prenose preko neuromotornog sistema, koji je izgrađen od citoplazmatičnih miofibrila. Kod algi kao efektorne organele služe organele za kretanje i organele za odbranu.

Ribozomi

Ribozomi ili ribosomi predstavljaju multimolekulske (multienzimske) strukture u ćeliji neophodne za odvijanje procesa sintezeproteina. Prečnik ribozoma se kreće između 15 i 30 nm. Nalaze se u citosolu kako prokariotskih, tako i eukariotskih ćelija. Ribozomi se zapažaju pod svetlosnim mikroskopom ili kao individualne partikule ili kao oblasti gde se nalazi veliki broj ribozoma. Biohemijska istraživanja su pokazala da se ribozomi sastoje od 60-65% ribozomalne RNK i 35-40% proteina. Ribonukleinska kiselina u manjoj subjedinici je molekulske težine 0,6 x 10 na 6. Ribozomi se drže kao celina silama, koje vladaju između male i velike subjedinice, u obliku vodoničnih mostova (veza) između baza ribozomnih RNK. Te veze stabilizuju joni kalcijuma i magnezijuma. I informaciona RNK ima neku ulogu u povezivanju podjedinica, a RNK čiji su molekuli veličine 5S povezuju podjedinice tako da se mogu pokretati jedna prema drugoj, pa ova veza podseća na mehanizam šarki na vratima. Odavno je uočeno da solitarni ribozomi u ćeliji nisu akteri sinteze proteina. Ulogu u povezivanju amino-kiselina u polipeptidni lanac ribozomi ispoljavaju samo ukoliko su velika i mala podjedinica udružene i, istovremeno, ujedinjene sa informacionom ili mesendžer RNK. Veći broj ribozoma koji su povezani molekulom informacione RNK obrazuje složenu tvorevinu nazvanu poliribozom ili, kraće, polizom. Novija istraživanja ukazuju da su poliribozomi visoko organizovane strukture, te da je prostorni raspored podjedinica ribozoma povezanih iRNK precizan i stalan. Posmatranja na transmisionom elektronskom mikroskopu negativno kontrastriranih izdvojenih poliribozoma pokazuju da su oni najčešće kružno-spiralnog izgleda. Takođe, ovim posmatranjima je utvrđeno i da se istovrsne subjedinice ribozoma nalaze uvek sa iste strane, i to, male okrenute ka unutrašnjoj strani ove formacije dok su velike subjedinice orijentisane ka spoljašnjoj strani.

Lomazomi

Organele koje su karakteristične samo za predstavnike carstva gljiva su lomazomi ili plazmalemazomi. Ove strukture su smeštene između ćelijskog zida i plazmaleme. To su membranske strukture mehurastog izgleda. Njehov prevod znači "granična tela" zbog njihovog specifičnog položaja u ćeliji. Matriks ovih organela je ispunjen proteolitičkim enzimima koji učestvuju u razgradnji belančevina. Do danas su ove strukture pronađene u svim razdelima gljiva, ali se o detaljima njihove strukture za sada ne zna dovoljno. Otkrili su ih Moore i Mc Alear 1961. godine.

Klasa Symphyla

Karakteristike: Ova klasa stonoga obuhvata oko 200 vrsta široko rasprostranjenih. Žive u zemljištu, stelji, ispod kamenja i na sličnim mestima. Telo im je kratko, veličine između 1 i 10 centimetara. Na glavi im se nalaze antene i Temešvarijevi organi, a oči nisu prisutne. Trup je izgrađen od 12 segmenata. Na trećem segmentu se nalazi polni otvor, a na zadnjem analni otvor. Crevni sistem je u obliku prave cevi. Hrane se zoofagno loveći sitne beskičmenjake. Respiratorni sistem se sastoji od para stigmi koji se otvaraju na glavi i od traheja koje od njih polaze i dosežu samo do trećeg trupnog segmenta. Kao pomoćni organi za respiraciju im služe everzibilne vezikule koje podsećaju na meškove. Krvni sistem je otvorenog tipa, a ekskretorni je građen od para dugih Malpigijevih sudova koji se ulivaju u crevni sistem na granici srednjeg i zadnjeg creva. Polni sistem je gonohoristički, a razviće je anamorfno. Mužjaci polažu spermatofore na podlogu, a ženke ih uzimaju mandibulama. Zatim njima zahvataju jaja iz polnog otvora pa se oplođenje odvija u mandibulama. Nakon toga se jaja odlažu. Iz jaja se razvijaju larve koje imaju samo šest ili sedam pari ekstremiteta. Posle niza presvlačenja postaju polno zrele. Presvlače se s vremena na vreme u toku celog života, a posle svakog presvlačenja dobijaju po jedan segment i par ekstremiteta.
Klasifikacija: Klasa Symphyla se deli na dve familije:
1. Familija Scolopendrellidae
2. Familija Scutigerellidae

Klasa Chilopoda

Karakteristike: Do danas je pronađeno oko 3000 vrsta stonoga koje se klasifikuju u ovu grupu. Naseljavaju tropske, suptropske i predele sa umerenom klimom. Žive u zemlji, pukotinama stena, stelji, ispod kamenja i sličnim staništima. To su grabljive i veoma pokretljive vrste čije telo je izduženo i dorziventralno spljošteno. Telo se sastoji većeg broja segmenata koji su međusobno elastično spojeni i grupisani u dva regiona - glavu i trup. Na površini tela se nalazi kutikula koja je diferencirana u pločice, a ispod nje se nalazi epidermis koji sadrži jednoćelijske ili višećelijske žlezde koje luče sekrete kojima se brane od predatora. Crevni sistem je u obliku prave cevi. Respiratorni sistem predstavljaju traheje koje se u spoljašnju sredinu otvaraju parnim stigmama. Krvni sistem je otvorenog tipa. Ekskretorni sistem je građen od para dugih Malpigijevih sudova. Oni se ulivaju u crevni sistem na granici srednjeg i zadnjeg creva. Nervni sistem je lestvičastog tipa. Građen je od moždane ganglije i ventralne lestvice. Čulni organi su dobro razvijeni. Za pojedine predstavnike su karakteristični Temešvarijevi organi koji su diferencirani kao udubljenja obložena nervnim ćelijama. Neki autori misle da je njihova uloga primanje hemijskih draži, drugi misle da su to zvučna čula, a treći da se radi o čulima za percepciju vlage. Polni sistem je gonohorističkog tipa. Jaja su centrolecitna, a brazdaju se superficijalno. Životni vek ovih stonoga je između 4 i 6 godina.
Klasifikacija: U okviru klase Chilopoda se razlikuju četiri reda:
1. Red Scolopendromorpha
2. Red Geophilomorpha
3. Red Lithobiomorpha
4. Red Scutigeromorpha

Nadrazdeo Ecdysozoa

U okviru nadrazdela Ecdysozoa se nalazi šest razdela:

Nadrazdeo Paracoelomata

Karakteristike: Predstavnici ove grupe se odlikuju malim brojem zajedničkih karakteristike. Sitnih su dimenzija. Oko usnog otvora velikog broja vrsta se mogu naći venci cilija. Među njima se mogu naći parenhimatične, pseudocelomatične i celomatične životinje. Ipak, najveći broj vrsta pripada pseudocelomatama. Žive kako u morima tako i u slatkovodnim ekosistemima. Obično naseljavaju dno, mada su poznate i parazitske vrste. Manji broj vrsta spada u kategoriju anaerobnih organizama. Polni sistem većine je gonohoristički, a kod manjeg broja predstavnika hermafroditan.
Klasifikacija: Nadrazdela Paracoelomata možemo podeliti na deset razdela koji obuhvataju mali broj vrsta:
Пријавите се на: Постови (Atom)