Red Trimastigida


Karakteristike: Ovaj red obuhvata slobodnoživeće heterotrofne bičare. To su slabo proučeni organizmi, mada su interesantni sa stanovišta evolucione biologije jer se kod njih ne nalaze klasične mitohondrije već njihovi preci. Naseljavaju staništa u kojima nema kiseonika ili se on nalazi u veoma malim koncentracijama. Ćelije se karakterišu oblikom koji podseća na suzu. Duge su između 10 i 25 mikrometara. Uprkos imenu ove organizme karakterišu četiri, a ne tri biča koji su smešteni u apikalnoj zoni prednjeg dela ćelije. Jedan bič je usmeren ka napred, drugi ka zadnjem kraju ćelije, dok se druga dva nalaze bočno - jedan levo, a drugi desno. Zbog toga je teško videti sva četiri biča u isto vreme. Kada je Kent 1880. godine dao prvi opis ovih protista prevideo je postojanje jednog biča, te im je dao pogrešno ime. Umesto klasičnih mitohondrija u njihovim protoplastima se sreću organele sa dve membrane, ali u njihovoj unutrašnjosti se ne nalaze kriste. Takođe, za raszliku od tipičnih mitohondrija ove strukture su u gotovo svim slučajevima manjih dimenzija. Ove organele se uslovno označavaju kao hidrogenozomi, ali njihov biohemijski sastav i funkcije nisu poznate. Ovi organizmi se hrane bakterijama. Naseljavaju marinske i slatkovodne ekosisteme. Neke vrste naseljavaju močvare, otpadne vode i druga slična staništa. Njihova rasprostranjenost nije poznata zbog malog broja ekoloških istraživanja ove grupe. U protoplastu je prisutno samo jedno jedro u kome se nalazi jasno uočljivo centralno postavljeno jedarce. Predstavnici ove grupe se razmnožavaju samo bespolno - binarnom mitotičkom deobom.
Klasifikacija: U okviru ove grupe se nalazi samo rod Trimastix sa tri vrste:
1. Vrsta Trimastix inaequalis
2. Vrsta Trimastix marina
3. Vrsta Trimastix pyriformis

Familija Hydrocharitaceae

Familija Hydrocharitaceae je grupa monokotiledonih skrivenosemenica klasifikovana u red Alismatales. To su slatkovodne, brakčate submerzne ili marinske biljke. Obično plutaju na vodi, a pojedine se razvijaju ispod površine vode. U ovu familiju spadaju zeljaste jednogodišnje ili višegodišnje biljke. Široko su rasprostranjene. Naseljavaju centralne delove Severne Amerike, severne i istočne predele Južne Amerike, Evropu, Centralnu i Jugoistočnu Aziju, kao i delove severne Australnije. Pored toga nalaze se i u Indijskom okeanu, kao i u delovima Tihog okeana. To su slatkovodne, brakčate submerzne ili marinske biljke. Pojedine biljke ove familije su kultivisane kao ukrasne biljke, a neke spadaju u kategoriju korova. U morfološkom smislu možemo razlikovati dva tipa biljaka ove familije. U prvi tip spadaju predstavnici koji poseduju puzeći monopodijalni rizom i listove raspoređene u dva vertikalna niza. U drugi tip spadaju biljke koje se karakterišu uspravnim stablom sa korenovima i spiralno raspoređenim listovima. Listovi su im najčešće linearni. Mogu biti sa peteljkom ili sedeći. Mogu biti pojedinačni ili grupisani u rozetu. Često se karakterišu nazubljenim obodom. ponekad su pri osnovi stabla pločasti i u pazuhu sadrže dve intravaginalne ljuspe. Lisna nervatura je paralelna. Dužina hromozoma iznosi (0,8)-2-10 mikrometara. Cvetovi mogu biti pojedinačni ili grupisani u terminalne, lateralne ili auksilijarne cvasti. Cvetovi mogu biti sa cvetnom drškom ili bez nje. Ukoliko su cvetovi jednopolni onda su dvodome biljke. Pojedine vrste su dvopolne. Perijant je najčešće prisutan, ali kod pojedinih predstavnika potpuno odsustvuje. Cvetovi su različitih dimenzija. Mogu biti veoma sitni ili znatnih dimenzija. Aktinomorfni su i tročlani, a cvetne brakteole su prisutne. Krunični listići su pojedinačni i zelene boje. Čašica se sastoji od tri listića koji su najčešće slobodni. Bele do ružičaste su boje. Andreceum se sastoji od jednog, dva ili tri prašnika. Plodnik ja apokarpan, podcvetan. Sastoji se od jednog, tri ili većeg broja oplodnih listića. Oplodni listići sadrže samo jedan lokulus. Placentacija je parijetalna, laminarna. Plod je bobica, čaura ili tvrda orašica. U jednom lokulusu može da se nađe nekoliko (2-10) semenki ili veći broj. Semenke su okruglog ili elipsoidnog oblika. Površina im je više-manje glatka ili se na njoj nalaze manje dlačice. Oprašivanje cvetova je najčešće visoko specijalizovano.

Familija Butomaceae

Familija Butomaceae je grupa monokotiledonih skrivenosemenica koja se klasifikuje u red Alismatales. Obuhvata samo jedan rod Butomus sa jednom vrstom B. umbellatus. Ova vrsta se često uzgaja kao ukrasna biljka. U nekim delovima Rusije se rizomi ove biljke koriste u ishrani. Ova grupa monokotila je priznata od većine sistematičara kao zasebna familija. Vrsta Butomus umbellatus je rasprostranjena u severnoj umerenoj zoni. Naime, ova biljka je prvobitno naseljavala područje Evrope i Azije, ali je u novije vreme čovek preneo i u Severnu Ameriku kao ukrasnu biljku. Danas ova vrsta preti da izvrši veliku invaziju u području Velikih jezera. U Izraelu, jednom od svojih izvornih područja, ova vrsta je ugrožena zbog uništavanja njenih staništa. Ova vrsta naseljava slatkovodna staništa. Obično naseljava rubove jezera, ali nekada se može da se razvija i do tri metra dubine. Listovi ove vrste su linearni i najčešće su dugi oko jednog metra, mada mogu biti i duži. Zbog oštrih listova koji lako mogu povrediti stoku, ova biljka je često uništavana. Listovi su na poprečnom preseku u obliku trougla. Mogu biti široki i do jednog centimetra. Cvetovi su skupljeni u štitaste scasti. Cvetovi se karakterišu aktinomorfnom simetrijom. Dvopolni su, petociklični, tročlani i najčešće imaju heterohlamidan perijant. U građu cveta ulazi šest kruničnih listića koji su raspoređeni u dva kruga po tri listića. Spoljašnji listići su čašicolikog oblika i zelene su boje. Unutrašnji krunični listići su takođe krunicoliki i ima ih tri. Najčešće su ružičaste boje, a ređe bele. Na unutrašnjim listićima se uočavaju tamnije ružičaste vene. Andreceum se sastoji od devet prašnika koji su raspoređeni u dva kruga. U spoljašnjem krugu se nalazi šest, a u unutrašnjem tri prašnika. Gineceum se sastoji od od šest oplodnih listića, ali ih može biti i više. Većinom su slobodni, a samo pri bazi mogu biti spojeni. Plod je mešak, sa velikim brojem semenih zametaka. Seme ne sadrži endosperm, a embrion je ravan. U Centralnoj Evropi ova biljka cveta od juna do avgusta. Cvetovi imaju lep miris i privlače pčele, te je stoga ova vrsta poželjna u pčelarstvu. Zbog toga što se brzo razmnožava vegetativnim putem, ovu biljku je teško iskoreniti. Dešava se i slučaj da su sve jedinke jedne populacije klonovi.

Familija Tofieldiaceae

Karakteristike: Familija Tofieldiaceae je mala grupa monokotiledonih skrivenosemenica. Ovu familiju je prvi opisao Tahtadžjan 1995. godine. Danas je prihvaćena od malog broja botaničara. Prema APG I sistemu iz 1998. godine ova familija je svrstana u red Alismatales, a i prema APG II sistemu iz 2003. godine status joj je ostao nepromenjen. Prema nekim klasifikacijama familija Tofieldiaceae se izdvaja u samostalan red pod nazivom Tofieldiales. Predstavnici ove familije su za razliku od svih ostalih vrsta reda Alismatales terestrične biljke. Imaju specifične nektarije koje ne karakterišu ostale predstavnike reda. To su višegodišnje zeljaste biljke. Cvetovi su im najčešće skupljeni u terminalne recimozne cvasti. Samo vrste roda Harperocallis imaju solitarne cvetove. Stome su anemocitne. Familija je zastupljena u umerenim i hladnim predelima Evrope, Azije i Severne Amerike uključujući i Grenland, kao i u malom delu Južne Amerike. Što se tiče toplijih krajeva, zabeležena je samo na Floridi. Broj hromozoma je n = (14) 15 (16). Dužina hromozoma im se kreće između 0,9 i 2,5 mikrometara.
Klasifikacija: U okviru ove familije se izdvajaju tri roda:
1. Rod Herperocallis
2. Rod Pleea
3. Rod Tofieldia

Familija Zosteraceae

Karakteristike: Familija Zosteraceae je mala grupa monokotiledonih skrivenosemenica (Liliopsida) čiji je status potvrđen od većine botaničara i koja se kalsifikuje u red Alismatales. To su veoma interesantne biljke sa biološke tačke gledišta koje su prilagođene životu u slanoj vodi mora i okeana. Zbog svojih dugih linearnih listova i slabo uočljivih cvetova i plodova, lako se mogu identifikovati kao alge. Zbog ovih specifičnosti često se nazivaju “vodene trave". Većina vrsta završava celokupan životni ciklus pod vodom zbog čega su prisutne adaptacije poput filamentoznog polena i listova bez stoma. Polen se prenosi kroz vodu. U ovu familiju spadaju zeljaste biljke sa rizomima. Stabljika je izdužena. Listovi su prosti i najčešće skupljeni u rozetu. Obično su linearni, izduženi i poseduju paralelnu nervaturu. Cvetovi su skupljeni u cvast koja može biti lateralno ili aksilarno postavljena na stabiljici. Cvetovi ne poseduju dršku. Kod svih vrsta cvetovi su jednopolni. Najčešće su to dvodome, a ređe jednodome biljke. Perijant je prisutan i ponekad redukovan, a nekada može potpuno da izostaje. Cvetovi su sitni, slabo uočljivi, zigomorfne simetrije, jednočlani ili dvočlani, a cvetne brakteole su prisutne. Obično je andreceum izgrađen od samo jednog prašnika, a nekada su prisutna dva. Plodnik je apokarpan i najčešće izgrađen od jednog oplodnog listića, a ponekad i od dva. Obično je nadcvetan. Svaki oplodni listić sadrži jedan lokulus. Placentacija je u većini slučajeva bazalna, a retko apikalna. U lokulusu se nalazi samo jedna semenka čija je površina hrapava ili je prekrivena dlačicama. Osnovni broj hromoyoma je n = 6,9 i 10. Dužina hromozoma se kreće između 0,9 i 1,6 mikrometara.
Klasifikacija: U okviru ove familije se nalaze sledeći rodovi:
1. Rod Heterozostera
2. Rod Phyllospadix
3. Rod Zostera
4. Rod Zosterella

Familija Acoraceae

Familija šaševa (Acoraceae) je mala familija koja obuhvata samo jedan rod - Acorus sa šest vrsta od kojih je najpoznatija Acorus calamus. U okviru ove familije se sreću neke od evolutivno najprimitivnijih monokotiledonih skrivenosemenica. Ovaj rod je prvi izdvojio u zasebnu familiju ruski botaničar Martinov 1820. godine. Međutim, u kasnijim klasifikacionim sistemima skrivenosemenica ovaj rod su svi botaničari svrstavali u familiju Araceae. Tek krajem dvadesetog veka su pojedini autori ponovo uspostavili validan status ove familije na osnovu molekularnobioloških analiza. Tako se u APG II sistemu iz 2003. godine ova familija izdvaja čak u zaseban red pod nazivom Acorales. Međutim, najnovija istraživanja pokazuju da je ova familija srodna sa familijama Araceae i Tofieldiaceae. Zbog toga je Aleksej Šipunov ovu familiju uvrstio u red Alismatales. Što se tiče rasprostranjenja ove familije, njeni predstavnici su prisutni u dva biogeografska carstva - holarktičkom i indomalajskom. Naime, ovu familiju srećemo od zapadnih delova Severne Amerike do indonezijskih ostrva. U okviru familije šaševa se nalaze zeljaste, višegodišnje biljke. Listovi su dvoredi, izofacijalni i slatkasto mirisni. U lisnoj dršci se nalaze dva odvojena provodna cilindra. Predstavnike ove familije karakteriše cvast tipa klip koja je obavijena lateralnom listolikom spatom. Cvetovi su sitni, pentaciklični, a uočava se neznatna zigomorfna simetrija. Ćelije tapetuma su dvojedarne, trojedarne ili četvorojedarne. Karpele su ascidijatne-plikatne. Sinkarpija je kongentijalna. Placentacija je apikalna, a ovule su atropne i u svakoj karpeli se nalazi po nekoliko ovula. Intraovarijalni trihomi luče sluz koja obavija ovule. Endosperm je veoma razvijen što je specifična odlika ove familije u odnosu na ostale pripadnike reda Alismatales. U okviru semena se razvija i perisperm koji je izveden iz nucelarnog epidermisa. Polenov omotač je izgrađen endegzina lamelatnog tipa, dok ektegzin nije razvijen. Plod svih predstavnika je bobica. Osnovni broj hromozoma biljaka familije Acoraceae je x=9,11 i 12.

Podcarstvo Alveolata

Karakteristike: Zajednička karakteristika svih predstavnika ove grupe je prisustvo kortikalnih alveola. To spljoštene kesice smeštene ispod ćelijske membrane gde tvore kontinuirani sloj. U površinskim slojevima citoplazme poseduju trihociste. Mitohondrijske kriste su cevaste. Bičevi ili cilije imaju različite strukture. Mitoza je zatvorenog tipa. Razdeli Dinophyta i Apicomlexa su u najbližim filogenetskim vezama. Do ovog zaključka se došlo zbog toga što poseduju plastide i grupacije mikrotubula na jednom kraju ćelije.
Klasifikacija: U okviru ovog podcarstva možemo razlikovati sledeće razdele:
1. Razdeo Ciliophora
2. Razdeo Apicomplexa
3. Razdeo Dinophyta
4. Razdeo Colpodellida
5. Razdeo Chromerida
6. Razdeo Perkinsida
7. Razdeo Colponemida

Red Actinomycetales

Karakteristike: U ovu grupu organizama se svrstavaju prokarioti čije telo morfološki podseća na miceliju gljiva. Njihove ćelije su končastog izgleda i često se zbog analogije sa ćelijama gljiva označavaju kao hife. Splet ovako građenih ćelija čini miceliju. Prečnih hifa u većini slučajeva ne prelazi jedan mikrometar. Micelija primitivnih predstavnika se raspada na pojedinačne ćelije. Neke micelije se razvijaju neposredno u hranljivoj podlozi, obično su nešto tanje i označavaju se kao supstratne, vegetativne ili primarne micelije. Kod pojedinih grupa aktinomiceta se nalazi samo ovaj tip micelije. Neki predstavnici reda se odlikuju i micelijama koje se nazivaju vazdušne, sekundarne ili generativne. Ovaj tip micelije se karakteriše debljim hifama. Aktinomicete koje poseduju ovaj tip micelije grade kolonije koje podsećaju na telo gljiva. Kod ovih bakterija se sreću najprimitivniji oblici polne reprodukcije. Polni proces se obavlja slivanjem supstratnih micelija (anastomozama). Pri tome mogu da nastanu hife koje poseduju dva nukleoida, te se takvo stanje zadržava duže vreme. Međutim, ukoliko dođe do fuzije nukleoida (sinkarioza), mogu nastati nešto postojaniji oblici. Nije sigurno da li i sekundarne, odnosno generativne vazdušne micelije nastaju na sličan način. Bespolno razmnožavanje aktinomiceta se najčešće obavlja različitim tipovima spora. Kod najprimitivnijih predstavnika spore nastaju raspadanjem najčešće supstratne micelije na duguljaste (segmentacijom, poprečnim pregradama) ili okruglaste spore (fragmentacijom, bez poprečnih pregrada). Kod progresivnijih predstavnika spore obično nastaju na vazdušnim hifama, iako se ređe sporulacija i kod njih može vršiti na supstratnim micelijama. Te spore mogu nastati na pet načina: segmentacijom vrhova vazdušnih hifa, fragmentacijom vazdušnih hifa, pupljenjem kratkih drščica na supstratnim micelijama, u nizovima na posebnim vazdušnim sporoforama, u slabijim ili jačim spletovima hifa (pseudosporangijama ili sporangijama). Obično su ovakve spore nepokretne, iako ima predstavnika i sa pokretnim sporama. Sve vrste ove grupe se odlikuju heterotrofnim načinom ishrane, odnosno hrane se organskim materijama. One koje se hrane uginulim delovima živih bića se nazivaju saprobionti, a one koje se hrane živim delovima životinja i biljaka se nazivaju paraziti. Saprobiontski predstavnici se odlikuju dobro razvijenim enzimskim sistemom za razaranje otpornih organskih jedinjenja kao što je humus, ugljovodonici i sl. Zbog toga se masovnije razvijaju tek kada ostali mikroorganizmi potroše pristupačnije materije u sredinama. Parazitske aktinomicete izazivaju oboljenja biljaka i životinja koja se nazivaju aktinomikoze. Predstavnici ovog reda uglavnom pripadaju fakultativno anaerobnim mikroorganizmima. Pretežno su alkalofilni organizmi te se često sreću u slatinama. Predstavnicima koji naseljavaju vazdušne ekosisteme odgovaraju srednje temperature. Mnoge aktinomicete produkuju veoma raznovrsne boje, pa se može razlikovati boja vazdušnih i supstratnih hifa. Naročito se ističu sposobnošću stvaranja mnogih antibiotika.
Klasifikacija: U okviru ovog reda se nalazi deset podredova:
1. Podred Actinomycineae
2. Podred Corynebacterineae
3. Podred Frankineae
4. Podred Glycomycineae
5. Podred Micrococcineae
6. Podred Micromonosporineae
7. Podred Propionibacterineae
8. Podred Pseudonocardineae
9. Podred Streptomycineae
10. Podred Streptosporangineae

Plastidi

Plastidi su organele karakteristične za fotoautotrofne organizme. Javljaju se u dosta širokom spektru citoloških, biohemijskih i fizioloških formi. Jedna od njihovih zajedničkih karakteristika je i ta da mogu prilagoditi svoju strukturu i funkciju različitim promenama okoline u kojoj se nalaze. Ove organele su ograničene sa membranom ili membranama unutar kojih se nalazi matriks ili stroma. U matriksu plastida se nalazi dvolančani kružni molekul DNK koji se nalazi u više kopija i predstavlja vlastiti genetički kod ovih organela. Ovaj kružni molekuli DNK se nazivaju plastomi. Područja u stromi plastida koja sadrže molekule DNK nazivaju se nukleoidi. U matriksu se pored DNK nalaze još i ribozomi koji imaju sedimentacionu konstantu 70S i slični su prokariotskim, odnosno bakterijskim ribozomima. Plastidi predstavljaju autonomne organele. Za razvoj, deobu i funkciju plastida potrebna je koordinacija ekspresije dva odvojena genetička sistema – nukleusnog i plastidnog. Geni utiču na plastide delovanjem na fermente istih. Postoje dve hipoteze o postanku plastida. Po jednoj, oni imaju kontinuitet i postaju samo od proplastida, koji se dele istovremeno sa deobom ćelije, tako da svaka mlada ćelija nasleđuje proplastide od majke ćelije. Ova hipoteza je više prihvaćena u savremenoj literaturi i odraz je teorije o endosimbiotskom postanku plastida. Po drugoj hipotezi, proplastidi mogu da nastanu de novo evaginacijom nuklearne membrane, što ne znači da ne moraju nužno poticati od plastida roditelja. Ova hipoteza se u novijoj literaturi odbacuje i odraz je teorije o postepenom razvoju plastida unutar citoplazme. Plastidi, kako oni sa pigmentima tako i oni bez pigmenata, ne predstavljaju plastidne forme jednom zauvek definisane, već različite forme plastida mogu da se transformišu jedna u drugu. Međutim, svaka forma ne može da se transformiše u svaku formu, već postoje određena pravila po kojima se forme transformišu. Koja će forma plastida biti u kojoj ćeliji zavisi od mnogih faktora, a mnogi od njih nisu dobro proučeni. Međutim, jedan od ovih faktora neosporno predstavlja stepen osvetljenosti organizma. Tako, hloroplast može da se povremeno transformiše u etioplast ili hromoplast, ili da se vrati u proplastidnu formu koja može da se diferencira u amiloplast ili, pak, hromoplast. Međutim, treba napomenuti da je hloroplast plastid kod koga se konstatuje fenomen starenja, dok kod drugih formi plastida takve promene nisu do sada konstatovane.

Endoplazmatični retikulum

Endoplazmatični retikulum formiraju membrane koje od okolnog citosola izdvajaju unutrašnji prostor koji je nazvan cisterna ili lumen. Membrane endoplazmatičnog retikuluma su, poput citoplazmatične membrane, izgrađene od proteina, lipida i polisaharida. Debljina ovih membrana iznosi oko 6 nanometara. Na ultratankim presecima obično se endoplazmatični retikulum zapaža u vidu izolovanih vrpci, izduženih mehurića ili cisterni, ali su svi ti elementi prostorno uzajamno povezani i obrazuju mrežu koja prožima čitavu hijaloplazmu. Razlikuju se tri forme elemenata endoplazmatičnog retikuluma: cisterne, vezikule i tubuli. Sve tri forme endoplazmatičnog retikuluma mogu se nalaziti u istoj ćeliji istovremeno ili u različito vreme u toku života. Međutim, po pravilu je forma retikuluma karakteristična za svaki tip ćelije. Cisterne su izdužene i spljoštene kesice, koje na poprečnom preseku imaju izgled uskih kanala, čiji se prečnik kreće između 40 i 50 nanometara. Kanali su najčešće postavljeni paralelno. Vezikule imaju izgled manje-više proširenih kesica, čija se širina kreće između 25 i 500 nanometara. Ponekad se kanali cisterni lokalno proširuju, čime se dobija lanac vezikula povezanih cisternalnim kanalima. Tubuli su prilično različite forme, manje ili više su razgranati, a njihov prečnik se kreće od 50 do 100 nanometara. Forma, količina i raspored elemenata endoplazmatičnog retikuluma se menjaju u zavisnosti od tipa i stepena diferenciranja ćelije, kao i od njenog trenutnog metaboličkog intenziteta. Na osnovu građe i uloge možemo razlikovati dva tipa endoplazmatičnog retikuluma: granulirani i agranulirani. Iako se međusobno razlikuju po prostornom pružanju i prisustvu odnosno odsustvu poliribozoma, a na fiziološkom nivou po tipu sintetskih procesa koji ih odlikuju, membrane ova dva tipa endoplazmatičnog retikuluma mogu biti u kontinuitetu. Kontinuitet se može konstatovati i na nivou njihovih cisterni. Ova dva tipa endoplazmatičnog retikuluma nemaju oštre granice i mogu prelaziti jedan u drugi. Tako cisterne granuliranog retikuluma gube poliribozome sa svoje površine i prelaze u glatke. Postoji mišljenje da je glatki endoplazmatični retikulum sekundarni, odnosno da u svojoj ontogenezi nastaje od hrapavog.

Centriole

Specifične nemembranske organele koje se pod svetlosnim mikroskopom zapažaju kao kratke cilindrične ili granularne strukture dužine između 0,3 i 0,5 mikrometara, a dijametra oko 0,15 mikrometara se nazivaju centriole. Nalaze se u blizini jedra i Goldžijevog aparata u delu citoplazme koji se naziva centrozom ili citocentar. U interfaznim ćelijama se obično nalazi samo jedan par centriola koje su upravne jedna na drugu i označavaju se kao diplozom. U pojedinim slučajevima se sreću dva para centriola, ali su poznati i slučajevi da se u jednoj ćeliji nalazi više diplozoma. Centriola se najčešće karakteriše radijalnom devetoosnom simetrijom, ali postoje i u ovom slučaju izuzeci. Na periferiji centriole se nalazi devet grupa mikrotubularnih tripleta. Tubula koja se nalazi najbliže centru centriole se označava kao A tubula i izgrađena je od trinaest protofilamenata. Tubula B se fuzioniše sa tubulom A i izgrađena je od deset protofilamenata zbog toga što su tri zajednička sa tubulom A. Tubula C je na isti način fuzionisana sa tubulom B te je i ona izgrađena od deset protofilamenata. Za ovu poslednju (perifernu) tubulu se vezuje pericentralno telo koje predstavlja strukturu sferičnog izgleda izgrađenu od amorfne mase. Vlakna deobnog vretena se završavaju u predelu ovih struktura. Centriola je polarna struktura, što znači da poseduje dva pola koja se međusobno razlikuju. Onaj pol gde je centriola uža predstavlja vrh, dok je bazalni deo širi i u njegovom centru se nalazi gušći elektronsko-mikroskopski materijal.

Plazmidi

Genom bakterija obuhvata nukleoid koji predstavlja analognu strukturu jedru eukariota, kao i struktura koja takođe nosi nasledne informacije, a označava se kao plazmid. Plazmidi predstavljaju DNK molekule koji se nalaze izvan nukleoida pa se označavaju i kao ekstrahromozomska DNK. Ove strukture imaju linearnu ili cirkularnu formu i nose svega nekoliko desetina gena. Pošto se replikuju nezavisno od replikacije hromozomske DNK označeni su i kao autonomni replikoni. Leberbeg je 1952. godine uveo termin "plazmid" za sve ekstrahromozomske genetske strukture koje mogu autonomno da se replikuju. Plazmidi se ponašaju kao endosimbionti bakterija preuzimajući od ćelije domaćina enzime replikacije i gradivni materijal. Slično se ponašaju i bakteriofagi, ali za razliku od njih plazmidi nemaju samostalni ekstracelularni oblik egzistencije. Najmanji plazmidi imaju samo dva ili tri genska lokusa, a jedini geni čije je prisustvo na plazmidu neophodno su oni koji su zaduženi za njegovu sopstvenu replikaciju. Replikacija plazmida se najvećim delom oslanja na enzimski aparat bakterijske ćelije. Broj plazmida u ćeliji varira. U jednoj ćeliji se može naći samo jedan pa do nekoliko stotina plazmida. Oni mogu biti isti ili različiti. Primećeno je da se neki plazmidi ne mogu naći istovremeno u istoj ćeliji, odnosno prisustvo jednog isključuje prisustvo drugog. Takvi plazmidi se označavaju kao inkompatibilni. Nasuprot njima, plazmidi koji mogu zajedno da opstanu u istoj bakterijskoj ćeliji se označavaju kao kompatibilni. Većina vrsta bakterija u svom protoplastu poseduje plazmide. Dokazano je da postoji specifičnost u prisustvu pojedinih plazmida kod određenih vrsta bakterija. Naime, svaki rod ili familija poseduje svoj sopstveni set plazmida. Eksperimentalno je dokazano da plazmidi prisutni kod Gram pozitivnih bakterija ne mogu da opsatnu u ćelijama Gram negativnih bakterija i obrnuto. Međutim, prirodna je pojava da se plazmidi prenose iz jedne bakterijske u drugu, kako iste tako i različitih vrsta.

Flagele bakterija

Bičevi ili flagele predstavljaju končaste, elastične strukture na bakterijskoj ćeliji. One se okreću kao propeler i na taj način omogućavaju bakteriji da se kreće. To su tanke i veoma dugačke strukture čija dužina nekoliko puta premašuje dužinu same ćelije. Pokretanje bakterijskih flagela je rezultat hemiosmotskog potencijala vodonikovih jona koji se javlja na ćelijskoj membrani. Ukoliko ćelija ima veći broj flagela, sve se one pri kretanju orijentišu u isti pravac. Polarne flagele su one koje se nalaze na polu ili polarnoj oblasti ćelije, a lateralne flagele su one koje se nalaze na bočnim stranama ćelije. Prema broju flagela i njihovom rasporedu na površini ćelije razlikuju se četiri kategorije bakterija. Monopolarne monotrihe su one koje imaju samo jednu flagelu na jednom polu ćelije, monopolarne politrihe su one koje imaju veći broj flagela na jednom polu ćelije, bipolarne politrihe su one koje imaju dva flagela na oba pola ćelije, dok se peritrihe odlikuju više ili manje ravnomerno raspoređenim flagelama po celoj površini ćelije. Po pravilu, polarne flagele su deblje od flagela raspoređenih peritrihno. Flagele bakterija su izgrađene od tri dela: filamenta, bazalnog zgloba i bazalnog tela. Filament je deo flagele koji se nalazi u spoljašnjoj sredini i čini oko 95% flagelarnog aparata. Izgrađen je od velikog broja subjedinica globularnog proteina koji se naziva flagelin. Subjedinice flagelina se povezuju u linearne polimere koji predstavljaju subfibrile. Ovako građene subfibrile su spiralno uvijene i čine filament koji na poprečnom preseku ima skoro heksagonalan oblik i šupalj je u centralnom delu. Bazalni zglob predstavlja mesto pripoja flagele za bakterijsku ćeliju. To je lučno savijena struktura dužine 55 nanometara koja je izgrađena od 130 proteinskih subjedinica koje se po hemijskoj strukturi znatno razlikuju od subjedinica filamenta. Bazalno telo (kinetozom, blefaroplast) je deo flagele koji se nalazi između bazalnog zgloba i citoplazme. Ova struktura ima ključnu ulogu u pokretanju flagela i izgrađena je od centralne osovine koja prolazi kroz sistem diskova. U građu bazalnog tela Gram negativnih bakterija ulaze četiri diska. Tako se dva unutrašnja (S i M) nalaze u citoplazmatičnoj membrani, spoljašnji P disk je smešten u peptidoglikanskom sloju, a spoljašnji L u lipopolisaharidnoj membrani. Unutrašnji diskovi su direktno povezani sa centralnom osovinom. Neposredno su uključeni u proces rotacije i funkcionišu kao rotor i stator. Centralna osovina samo prolazi kroz spoljašnje diskove i zbog toga se smatra da je njihova uloga u ubrzavanju rotacije flagela. Kod Gram pozitivnih bakterija u okviru bazalnog tela postoje samo dva unutrašnja diska. Pri tome je jedan smešten u citoplazmatskoj membrani, a drugi u peptidoglikanskom sloju.

Fimbrije

Na površini ćelije bakterija se obično nalaze fimbrije. To su cevaste strukture izgrađene od proteina fimbrina i morfološki podsećaju na flagele. Za razliku od flagela fimbrije su tanje, kraće, daleko brojnije i rigidnije. Dužina fimbrija se kreće između 1 i 2 mikrometra, prečnik od 2 do 10 nanomera, a na jednoj ćeliji ih može biti od nekoliko stotina do nekoliko hiljada. Ove strukture se sreću i kod Gram pozitivnih i kod Gram negativnih bakterija, ali su znatno češće kod druge grupe. Tako se fimbrije Gram negativnih bakterija karakterišu dijametrom oko 7 nanometara i šupljinom od 1,5 nanometar, dok su one kod Gram pozitivnih bakterija tanje i njihov prečnik iznosi između 2 i 3 nanometra. Fimbrije se od flagela razlikuju i u funkcionalnom smislu. Naime, ne služe za kretanje, već imaju adhezivnu ulogu. Na taj način omogućavaju bakterijama da se pričvrste za neorgansku podlogu ili da se međusobno povezuju, što rezultira formiranjem skrame ili pelikule na površini tečnosti. Takođe, fimbrije omogućavaju bakterijama da se adhezuju za specifične receptore na površini ćelija, što predstavlja značajnu fazu u nastanku infektivnih procesa. To su "faktori kolonizacije" koji su značajni za virulenciju nekih patogenih bakterija. Smatra se da ove strukture imaju i ulogu u regulaciji osmotskog pritiska. Ova njihova uloga se ostvaruje zbog toga što fimbrije vrše transport jona.

Rod Romeria

Trihomi su slobodnoživeći, solitarni ili u mikroskopskim (malim) nepravilnim sluzavim grupama. U okviru ovoga roda se javljaju vrste sa filamentima i sa “pseudofilamentima”. Trihom su kratki, obično građeni od (1)2-12(23) ćelija, izuzetno sa više od 60, frekventno (periodično) fragmentisani. Što se oblika tiče, trihomi su obično talasasti ili spiralno uvijeni (sa 1-2 navoja), retko skoro ravni, ili grade nepravilan oblik vijka. Nikada ne dolazi do grananja. Širina trihoma je 0,6-3 μm. Trihomi su suženi kod pregradnih zidova (vrste koje ne poseduju ova suženja pripadaju verovatno drugim rodovima ili predstavljaju prelaz ka njima). Krakteristična je povremena razmena susednih ćelija trihoma.Omotač trihoma je homogen, bezbojan, difuzan, sluzav (postavlja se pitanje da li su ove osobine omotača prisutne kod svih vrsta roda). Ćelije su izduženo-cilindrične, uvek duže, nego šire (obično viš puta). Par vrsta ima Y oblik ćelija. Ćelijski zidovi između ćelija su katkada asimetrični. Ne pojavljuju se heterocitni trihomi (odsustvuju heterocite i akineti, a terminalne ćelije se ne razlikuju od ostalih ćelija po funkciji, a za razliku od njih su zaobljene). Tilakoidi su uređeni parijetalno, tj. nalaze se na periferiji hromoplazme. Ćelije su povezane želatinoznim matriksom preko šupljina različitih širina. Šupljina u pregradnim zidovima ima malo, ali se postavlja pitanje da li kod svih vrsta. Gasne vakuole su retke. Vrste roda Romeria se razmnožavaju pomoću fragmenata trihoma (hormogonijama) ili pojedinačnih ćelija. Ćelije se dele simetrično (pri sniženoj temperaturi asimetrično) transverzalnom (dijagonalnom) binarnom fisijom, uvek vertikalno na dužinu ćelije; kćerka ćelija raste više-manje do veličine majke ćelije pre nego što stupi u deobu. Sve ćelije su sposobne za deobu. Predstavnici roda Romeria se retko nalaze u prirodi. Sve do sada poznate vrste su planktonske, osim R. minima koja živi epifitno. Žive u čistim oligotrofnim ili mezotrofnim jezerima, rekama, potocima, barama..., a retko u hipertrofnim sistemima. Devetnaest vrsta ovog roda je opisano u severnoj temperaturnoj zoni. Jedna vrsta je marinska - R. mexicana (pronađena u Gulf-u u Meksiku). U tropskim predelima se nalaze dve do sada opisane vrste: R. heterocellularis i R. hieroglyphica (Komarek, 2001).

Rod Phormidium

Zahvaljujući sposobnosti filamenata da se pomoću svojih sara međusobno slepljuju, vrste roda Phormidium se najčešće udružuju u sluzave, kožaste opne rasprostrte po podlozi. Ređe se dešava da se filamenti udružuju u snopiće. Ponekad su nastali snopići samo jednim krajem utvrđeni za podlogu, dok ostatak snopića slobodno pliva u vodi, pa tako nastaju sitne žbunolike tvorevine. Katkada nastali snopići uopšte nisu pričvršćeni za podlogu, već žive slobodno u vodi ili plutaju na njenoj površini. Retko se filamenti javljaju pojedinačno. Filamenti predstavnika roda Phormidium su dugi, cilindrični, najčešće pravi. Međutim, ponekada dolazi do njihovog iskrivljenja ili spiralizacije i to najčešće samo na krajevima, a sasvim retko celom svojom dužinom. Oko trihoma se razvija sara u obliku manje ili više mekog i tankog sloja sluznog omotača. Sara je najčešće retko uočljiva, jer se rasplinjava u vodi. Predstavnici ovog roda imaju sposobnost kretanja puzanjem ili rotiranjem unutar i izvan sluznog omotača. Tilakoidi su najčešće radijalno raspoređeni u hromoplazmi vegetativnih ćelija. Gasne vakuole nisu prisutne u vegetativnim ćelijama. Apikalne ćelije trihoma su najčešće uže i zaobljenije od ostalih vegetativnih trihoma i često imaju kaliptru. Predstavnici roda Phormidium su široko rasprostranjeni po svetu i naseljavaju stajaće i tekuće slatke i slane vode, zatim vlažno zemljište, vlažne stene, zidove, blato i slično. Mnoge vrste naseljavaju i ekstremnija staništa poput termalnih izvora, zaslanjenih zemljišta, arktičkih voda, smrznutih jezera i potoka i druga. Vrsta Phormidium corallyticum se udružuje u patogene mikrobiološke zajednice koje prete da unište pojedine koralne grebene. Ovo se dešava usled velike proizvodnje sulfida od strane ovih mikroorganizama i samim tim stvaranje anaerobne sredine koja dovodi do izumiranja korala. Ovaj "crni pojas bolesti" se svakodnevno približava koralnim grebenima za nekoliko milimetara. Vrsta Phormidium fragile naseljava okolinu aktivnog vulkana Mount Erebus gde temperatura doseže 60 stepeni celzijusa. Pojedine vrste podnose veoma dugotrajne suše.

Razdeo Chlamydiae

Karakteristike: U okviru ovog razdela Gram-pozitivnih bakterija se nalaze uzročnici mnogih bolesti ptica, sisara i čoveka. Prenose se direktno između domaćina kičmenjaka. Oblik ćelija je više ili manje loptast. Dimenzije se kreću između 0,2 i 0,7 mikrometara. Zbog toga što su veoma sitne, teško je utvrditi način njihovog rasta unutar ćelija domaćina. Iz ovog razloga je teško utvrditi da li se razmnožavaju deljenjem ili pupljenjem. Prisustvo molekula DNK i RNK, kao i kompleksa peptidoglikana su potvrdile hemijske analize. Utvrđeno je da hlamidije nemaju sposobnost energetskog metabolizma. To je dovelo do zaključka da su ovi organizmi energetski paraziti i da njihov rast zavisi od energetskog metabolizma domaćina.
Klasifikacija: U okviru ovog razdela se nalaze četiri familije:
1. Familija Chlamydiaceae
2. Familija Simkaniaceae
3. Familija Waddliaceae
4. Familija Paraclamydiaceae

Carstvo Spirochaetae

Karakteristike: U ovo carstvo se klasifikuju bakterije izduženog, spiralnog oblika ćelija koje se karakterišu prisustvom bičeva. Najveći broj vrsta živi slobodno, u sredinama koje su bogate organskim materijama a siromašne kiseonikom. Manji broj su komensali ili paraziti različitih organizama. Građa ćelijskog zida je po tipu Gram-negativna. Kreću se pomoću bičeva koji nisu u kontaktu sa spoljašnjom sredinom. Naime, 2-200 bičeva se nalaze između unutrašnje membrane i spoljašnjeg omotača. Ove strukture se nazivaju endoflagele ili aksijalne niti i sačinjene su od kontraktilnih vlakana. Aksijalne niti polaze sa krajeva ćelije prema centru, gde se preklapaju. U toku kretanja ćelija se često uvija i izvija, ali uvek ostaje spiralna. Neke vrste su fakultativni anaerobi ili anaerobi. Energiju dobijaju razlaganjem ugljenih hidrata ili aminokiselina. Krajnji proizvodi ovog procesa su ugljen-dioksid, alkoholi i organske kiseline. Razmnožavaju se deobom ćelije, a mirujući oblici nisu poznati.
Klasifikacija: U okviru ovog carstva se izdvajaju tri familije:
1. Familija Spirochaetaceae
2. Familija Brachyspiraceae
3. Familija Leptospiraceae

Rod Nostoc

Rod Nostoc se posebno karakteriše izraženom pojavom obrazovanja kolonija veoma različitog, ali često stalnog, oblika. Pored ove osobine rod karakteriše i rasplinjavanje sare kod konaca u unutrašnjosti kolonije pri čemu se sara uočava samo na obodu kolonije, kao i sporama koje se javljaju u nizovima. Kolonije su meke ili tvrde, često veoma krupne. Dok su mlade imaju loptast oblik, a kasnije mogu imati različit oblik ili su kolonije bezlične. Kolonije su na periferiji obavijene više ili manje mekim peridermom ili su bez njega. Kada su vlažne kolonije su najčešće tamno maslinastozelene boje, mada mogu biti gotovo žute do smeđe. Kada su suve obično pocrne. Konci su celom svojom dužinom podjednake širine ili se slabije sužavaju uz heterociste. Građeni su od cilindričnih, ređe bačvastih do gotovo sferičnih ćelija. Varijacije veličine i oblika ćelija su ponekad očigledne i u okviru iste vrste, pa ne predstavljaju značajniji taksonomski karakter. Vegetativne ćelije su obično plavo-zelene ili maslinastozelene boje. Protoplazma sadrži 70% do 85% vode. Konci su u koloniji najčešće gusto i bez ikakvog rasporeda raspoređeni, a retko imaju radijalan raspored. Poseduju debele sluzne omotače koji se u delovima konaca koji su u unutrašnjosti kolonije rasplinjavaju, a mogu se očuvati u delovima konca koji se nalaze u perifernim delovima kolonije. Pojedini konci su celi u središnjim delovima kolonije, pa oni mogu imati ceo omotač rasplinut u homogenu masu kolonije. Trihomi koji se celom dužinom nalaze u perifernim delovima kolonije imaju u potpunosti očuvane sluzne omotače. Heterociste su interkalarne, pojedinačne ili se obrazuju nizovi od nekoliko heterocista. Samo pri formiranju hormogonija se heterociste mogu naći na krajevima trihoma. Akineti se u trihomu najčešće raspoređuju tako da grade niz, a retko su pojedinačne. Obično su elipsoidnog oblika i malo veći od vegetativnih ćelija. U trihomima predstavnika roda Nostoc akineti se obično nalaze na polovini puta između dve heterociste. Ovo je značajan taksonomski karakter za razlikovanje predstavnika roda Nostoc od predstavnika roda Anabaena, kod kojih se akineti obično nalaze uz heterociste. Interesantna je pojava da se ponekad gotovo sve ćelije trihoma transformišu u akinete. Hormogonije se obrazuju sporadično od bilo kojeg konca kolonije. One mogu da nastanu kidanjem končastog tela, dezintegracijom heterocisti, ili iz akineta iz koga niče nova hormogonija.

Carstvo Oxyphotobacteria

Karakteristike: U okviru ovog carstva se nalaze dve grupe organizama koje su grupisane u zajedničko carstvo na osnovu savremenih molekularnobioloških analiza. Najveći broj predstavnika se hrani fotoautotrofno i pri procesu fotosinteze oslobađaju kiseonik. Smatra se da su plastidi nastali endosimbiontskim putem od pojedinih predstavnika ovih organizama. Međutim, manji broj predstavnika se hrani heterotrofno ili miksotrofno. Među predstavnicima ovog carstva se nalaze prokariotski organizmi sa najsloženijom morfološkom građom. Ona podrazumeva končaste oblike čije ćelije nisu nezavisne, već su povezane preko pora na susednim ćelijskim zidovima. Međutim, pored složenih trihalnih talusa, među ovim organizmima se sreću i vrste na jednoćelijskom i kolonijskom nivou morfološke organizacije. Većina vrsta je nepokretna, a pokretni oblici se kreću pomoću sluzne sare koju luče ćelije oko zidova. Takvi filamenti čine u fiziološkom smislu jedinstven sistem. Razmnožavanje se vrši vegetativnim, sporulativnim i paraseksualnim putem.
Klasifikacija: U okviru carstva se mogu razlikovati dva razdela:
1. Razdeo Gloeobacteria
2. Razdeo Cyanoprocaryota

Red Stigonematales


Karakteristike: Grananje trihoma kod predstavnika reda Stigonematales je najčešće pravo, a ređe prividno. Pravo grananje je tipično (nepravilno bočno), pravilno dihotomo ili subdihotomo (prividno dihotomo), ponekad u obliku latiničnog slova V. Konci su izgrađeni od jednog ili više nizova ćelija. Konci sa više nizova ćelija se najčešće pojavljuju kod starijih delova trihoma. Rast trihoma je najčešće vršni. Pojedini predstavnici poseduju saru, dok kod drugih potpuno odsustvuje. Sara može biti različite debljine i konzistencije. Konci su retko pojedinačni. Najčešće obrazuju veoma raznolike grupacije. Grupacije su najčešće po tipu neoformljene, a ređe oformljene kolonije. Grupacije pojedinih vrsta urastaju u krečnjačku podlogu. Oblik konaca je veoma raznolik. Najčešće su konci različito izuvijani, ređe pravi. Obično su puzeći sa izdignutim ili sasvim uspravnim granama, a pri tom se glavni konac često razlikuje od bočnih grana koje se ponekad proširuju ka vrhu, a sasvim retko završavaju dlakom. Heterociste i hormogonije su svojstvene većini predstavnika reda. Znatno ređe se kod pojedinih predstavnika javljaju hormociste, a sasvim retko spore. Kod velikog broja predstavnika reda Stigonematales u starijim delovima konca javljaju se ćelije tipa Gloeocapsa. Trihomi između ćelija imaju dobro razvijene pregradne zidove sa porama preko kojih su ćelije međusobno povezane plazmodezmama.
Klasifikacija: Ovde će biti predstavljeni najznačajniji rodovi:
1. Rod Borzinema
2. Rod Capsosira
3. Rod Chlorogloeopsis
4. Rod Fischerella
5. Rod Leptopogon
6. Rod Hapalosiphon
7. Rod Mastigocladus

Red Oscillatoriales

Karakteristike: Red Oscillatoriales je predstavljen višećelijskim končastim vrstama razdela Cyanoprocaryota. Ćelije u koncu su najčešće međusobno tesno povezane preko plazmadezmi. Ćelije obrazuju niz koji se naziva trihom i on može biti veoma različitog izgleda i predstavlja značajan sistematski karakter. Trihomi su po pravilu slobodni, a samo retko srastaju svojim bočnim stranama, a ponekad, najčešće na podlozi, obrazuju grupacije različitog oblika. Trihomi mogu da budu obavijeni sluznim omotačem, odnosno sarom, a mogu i da budu bez njega. Sara predstavlja dosta značajan sistematski karakter, ali je dosta nestabilan i promenljiv. Kada je trihom obavijen sarom, takav niz nazivamo filament. Trihomi predstavnika reda Oscillatoriales su homocitni, tj. sastoje se samo iz vegetativnih ćelija. Obično nisu granati, a ukoliko dolazi do grananja ono je najčešće prividno, a retko pravo. Trihomi su simetrični, tj. celom svojom dužinom jednake su širine, ili se simetrično sužavaju, odnosno proširuju na oba svoja kraja. Ređe su trihomi asimetrični, tj. sužavaju se od osnove ka vrhu i obično se tada na vrhu završavaju dlakom. Red Oscillatoriales obuhvata najjednostavnije višećelijske predstavnike razdela Cyanoprocaryota. Sve ćelije trihoma imaju isti oblik, građu i funkciju (sa izuzetkom vršnih ćelija) i sposobne su da se dele. Vršne ćelije trihoma najčešće se manje ili više razlikuju po obliku, često i građi, od ostalih ćelija trihoma i imaju taksonomski značaj. Razmnožavanje se vrši obrazovanjem hormogonija.
Klasifikacija: Ovde će biti prikazani najpoznatiji rodovi:
1. Rod Pseudanabaena
3. Rod Spirulina
5. Rod Trichodesmium
6. Rod Lyngbya
7. Rod Oscillatoria

Rod Anabaena

Filamenti vrsta roda Anabaena su pojedinačni ili ujedinjeni u meke, sluzave grupacije u obliku pihtijastih parčića (subgenus Dolichospermum)ili mekih, kožastih opni nepravilnog oblika rasprostrtih po podlozi (subgenus Anabaena). Trihomi kod predstavnika ovog roda su pravi ili na različite načine izuvijani, a ponekad spiralno uvijeni. Najčešće su celom svojom dužinom jednake širine, a ređe su na krajevima slabo suženi. Sara je bezbojna, nežna, rasplinjava se u vodi te je često slabo uočljiva. Heterociste su sferične, široko ovalne ili valjkaste, ponekad izdužene. Obično su malo veće od vegetativnih ćelija. Po pravilu su interkalarne, a na krajevima trihoma se mogu naći samo prilikom raskidanja filamenta. Obično se u jednom trihomu nalaze 3 do 9 heterocista, a retko više. Spore su sferične, ovalne ili valjkaste. Najčešće su pojedinačne mada se mogu naći i u nizovima. Obično se nalaze uz heterociste, a ređe su udaljene od njih. Vegetativne ćelije su cilindrične, u obliku bureta ili loptaste, svetloplavo-zelene ili maslinasto zelene boje. Dužina ćelija može biti kraća ili duža od njihove širine. Vegetativne ćelije predstavnika podroda Dolichospermum sadrže gasne vakuole, dok predstavnici podroda Anabaena ne poseduju gasne vakuole, ali im je često sadržaj ćelije granuliran. Terminalne ćelije ne sadrže vakuole, ponekad su blago konusno izdužene na vrhu su konusno zaobljene ili loptaste. Većina predstavnika ovog roda naseljava plankton slatkih stajaćih vode u kojima često izazivaju cvetanje vode. Vrste koje ne naseljavaju plankton obično žive u jezerima, ribnjacima i tresetnim blatima. Manji broj vrsta živi izvan vode, a ponajviše vlažna zemljišta. Manji broj predstavnika naseljava termalne izvore ili živi epifitno. Nekoliko vrsta je pronađeno u bentosu slanih voda. Mnoge vrste imaju ograničeno rasprostranjenje, ali generalno gledano rod Anabaena je ima kosmopolitsko rasprostranjenje.

Familija Microchaetaceae

Karakteristike: Trihomi predstavnika familije Microchaetaceae su izgrađeni od jednog niza ćelija. Celom svojom dužinom su jednake širine ili su diferencirani na osnovu i vrh. Na vrhovima su prošireni ili suženi. Čak i kada su na vrhovima suženi ne završavaju se dlakama. Obično nisu granati, a kada se i javlja grananje ono je prividno. Uvek su obavijeni sarom koja može da obavija jedan ili više trihoma. Heterociste su interkalarne ili bazalne. Razmnožavanje se vrši hormogonijama, a obrazuju se i trajne spore. U okviru familije se razlikuju dve subfamilije sa više rodova.
Klasifikacija: U okviru ove familije se nalaze sledeći rodovi:
1. Rod Camptylonemopsis
2. Rod Fortiea
3. Rod Microchaete
4. Rod Coleodesmiopsis
5. Rod Coleodesmium
6. Rod Hassallia
7. Rod Petalonema
8. Rod Tolypothrix

Familija Scytonemataceae

Karakteristike: Trihomi predstavnika ove familije su izgrađeni od jednog niza ćelija. Celom svojom dužinom su jednake širine, ili su na krajevima slabo prošireni ili slabo suženi, ali se nikada krajevi ne završavaju dlakama. Ponekad su trihomi polarizovani, odnosno diferencirani na osnovu i vrh. Rast trihoma je najčešće vršni, a ređe interkalarni. Heterociste su interkalarne ili bazalne. Spore se obrazuju veoma retko. Sara je prisutna kod svih vrsta familije Scytonemataceae i najčešće obavija jedan, ređe nekoliko trihoma. Sara je najčešće debela, može biti homogena ili slojevita. Ukoliko je slojevita slojevi mogu biti međusobno paralelni ili se levkasto razliaze. Za razliku od prethodne tri familije reda Nostocales za koje grananje nije bilo tipično, za familiju Scytonemataceae je karakteristično prividno grananje, dvojno ili pojedinačno. Hormogonije se obrazuju od najmlađih delova trihoma.
Klasifikacija: U okviru ove familije se izdvajaju sledeći rodovi:
1. Rod Kyrtuthrix
2. Rod Scytonema
3. Rod Scytonematopsis
4. Rod Spirirestris

Familija Rivulariaceae

Karakteristike: Trihomi predstavnika ove familije su izgrađeni od jednog niza ćelija. Asimetrični su, odnosno sužavaju se od osnove ka vrhu. Trihomi se na vrhu najčešće završavaju dlakom različite dužine. Rast trihoma je interkalarni, pri čeme se uočava meristemska zona. Trihomi najčešće nisu granati, a kada se i javlja grananje ono je prividno. Sve vrste svrstane u ovu familiju imaju saru. Sara pojedinih vrsta se rasplinjava u vodi, a kod nekih ona je slojevita i u tom slučaju se često slojevi levkasto razilaze. U sari se nalazi uvek po jedan trihom sa izuzetkom mesta na kojima dolazi do prividnog grananja. Na tim mestima osnova prividnih grana može se naći u sari majčinskog trihoma. Heterociste su najčešće bazalne, ređe interkalarne, dok kod pojedinih predstavnika familije Rivulariaceae potpuno odsustvuju. Hormogonije se obrazuju na vrhovima trihoma nakon otpadanja dlaka. Pojedine vrste obrazuju akinete, dok ih pojedine ne obrazuju.
Klasifikacija: U okviru ove familije se nalaze sledeći rodovi:
1. Rod Calothrix
2. Rod Dichothrix
3. Rod Gardnerula
4. Rod Gloeotrichia
5. Rod Isactis
6. Rod Rivularia
7. Rod Sacconema

Familija Nostocaceae

Karakteristike: Predstavnici ove familije nemaju granate trihome. Trihomi su izgrađeni od jednog niza ćelija, a izuzetak predstavljaju pojedine vrste roda Nostoc čije hormogonije pri klijanju obrazuju dva niza ćelija. Rastu interkalarno, najčešće su celom svojom dužinom jednake širine, a ređe se na oba kraja pravilno sužavaju i završavaju končasto-izduženim ćelijama. Sara uvek obavija jedan trihom. Najčešće je debela i sluzava, a u vodi se često rasplinjava i tada nije uočljiva. Konci mogu da se razvijaju pojedinačno ili u grupama. Ukoliko se razvijaju u grupama grade mikroskopske, a neretko i makroskopske kolonije različitog oblika. Heterociste su interkalarne ili terminalne, a ponekad odsustvuju. Mogu posedovati i akinete (spore). Ako postoje, akineti se razvijaju pojedinačno ili po nekoliko u nizu. Hormogonije se obrazuju raspadanjem konca na veći broj delova. Vrste familije Nostocaceae najčešće naseljavaju vodenu sredinu, mada se često nalaze i na vlažnim površinama van vode. Predstavnici nekih rodova isključivo naseljavaju slatke vode, dok predstavnici nekih drugih rodova naseljavaju isključivo morske ekosisteme. Predstavnici pojedinih rodova naseljavaju i slatkovodne i morske ekosisteme. Pojedini predstavnici familije žive epifitno, a izvestan broj predstavnika čini fotobiont u lišajima. U okviru familije se razlikuju dve subfamilije sa većim brojem rodova.
Klasifikacija: U okviru ove familije se izdvajaju sledeći rodovi:
2. Rod Anabaenopsis
3. Rod Aphanizomenon
4. Rod Cylindrospermopsis
5. Rod Cylindrospermum
6. Rod Hormothamnion
7. Rod Hydrocoryne
8. Rod Raphidiopsis
9. Rod Richelia
10. Rod Thiochaete
11. Rod Wollea
12. Rod Aulosira
13. Rod Isocystis
14. Rod Nodularia
16. Rod Trichormus
Пријавите се на: Постови (Atom)