Drvo života

Histologija biljaka

2010-02-19T11:38:00.000-08:00

Tkivo predstavlja grupu ćelija koje su od samog postanka spojene, imaju sličnu strukturu i vrše istu određenu zajedničku funkciju. Kao merilo visine organizacije biljke može poslužiti podela funkcija i specijalizacija ćelija i tkiva. Biljka je na višem nivou organizacije što je princip progresivnog diferenciranja više ostvaren. Kada su biljke iz vodene sredine prešle na kopno izvršena je duboka transformacija u čitavoj organizaciji biljnog tela. Naime, nastao je veći broj novih tipova ćelija i tkiva, ali i novi organi, pre svega koren. Podela biljnih tkiva se može napraviti prema većem broju kriterijuma. Prema genezi (postanku) sva biljna tkiva se mogu podeliti u dve grupe - primarna i sekundarna. Prema obliku ćelija koja izgrađuju tkiva mogu se razlikovati parenhimska i prozenhimska tkiva. Prema tome da li su ćelije koje izgrađuju tkivo diferencirane ili ne mogu se razlikovati trajna i tvorna tkiva. Prema tome da li u sastav tkiva ulazi samo jedan tip ćelije ili više morfološki i funkcionalno različitih tipova ćelija razlikuju se prosta i složena tkiva. Ovde će biti sva biljna tkiva grupisana u tri kategorije:

1. Tvorna tkiva

2. Parenhimska tkiva

3. Prozenhimska tkiva

Pili

2010-02-17T02:20:00.000-08:00

To su strukture slične fimbrijama. Od njih se razlikuju po dužini. Naime, pili mogu da dosegnu dužinu i do 20 mikrometara. Obično se na površini bakterijske ćelije nalazi svega jedan do četiri pilusa. U ređim slučajevima se nalazi i do deset pilusa. Sreću se prvenstveno kod Gram negativnih bakterija. Osnovna uloga pila je u procesu konjugacije, pa se zbog toga označavaju i kao seks pili. U toku konjugacije grade mostiće između dve bakterijske ćelije, donora i recipijenta. Kroz ove strukture prolazi deo molekula DNK. Pili mogu da izazovu hemaglutinaciju, odnosno slepljivanje eritrocita. Ove strukture mogu da se podele u četiri tipa na osnovu ove osobine i uticaja D-manoze na proces hemaglutinacije. Prema strukturi pile je moguće podeliti na tri tipa: tanke i fleksibilne, debele i fleksibilne, debele i rigidne. Najbolje je proučena struktura F pila vrste Escherichia coli. Oni su građeni od helikalno organizovanih subjedinica proteina nazvanog pilin. Subjedinice izgrađene od pilina grade cilindar dijametra 8 nanometara u čijem centru se nalazi šupljina širine 2 nanometra.

Prosteke

2010-02-17T02:15:00.000-08:00

Lokalizovani nastavci ćelije koji su najčešće končastog izgleda, a polaze od ćelijskog zida i osnovne membrane se nazivaju prosteke. Nalaze se na jednom ili više mesta na površini ćelije. Prosteke doprinose povećanju površine ćelije. Njihova osnovna uloga je u obezbeđivanju transporta materija u ćeliju. Naime, prosteke obično poseduju bakterije koje naseljavaju sredine sa vrlo niskom koncentracijom organskih materija. Da je njihova uloga u vezi sa transportom organskih materija pokazuje i činjenica da što je manja koncentracija organskih materija u spoljašnjoj sredini prosteka se više izdužuje, a što je više organskih materija prosteke se skraćuju. U nekim slučajevima mogu potpuno nestati. Prosteke pojedinih vrsta bakterija imaju ulogu u razmnožavanju. Proces teče na taj način što ćelija koja je obično štapićastog oblika i pričvršćena za podlogu formira prosteku u koju ulazi jedan od podeljenih nukleoida. Prosteka se dalje izdužuje i na taj način formira strukturu koja podseća na hifu na čijem se kraju obrazuje pupoljak. Flagela se formira u procesu sazrevanja pupoljka. Sazreli pupoljak koji predstavlja ćerku ćeliju se odvaja. Nakon odvajanja se izvesno vreme kreće, a zatim pričvršćuje za podlogu, gubi flagelu, obrazuje prosteku i pupoljak. U nekim slučajevima dolazi do grananja prosteka, pa se pupoljci nalaze na završecima grana. Poznate su i bakterije kod kojih se pupoljci ne odvajaju od prosteke. Do formiranja prosteka može doći na oba pola ćelije. Kod nekih štapićastih bakterija sa jednom polarnom flagelom prosteke nemaju ulogu u razmnožavanju. Ćelije ovih vrsta se pričvršćuju za podlogu krajem na kome se nalazi flagela i od nje se formira prosteka. Razmnožavanje ovih bakterija se odvija poprečnom deobom ćelije na dve. Novoformirana ćelija dobija flagelu, dok staroj ostaje prosteka. Nakon razdvajanja ćelija sa flagelom pliva izvesno vreme. Nakon toga se pričvrsti za podlogu i prelazi u nepokretnu vegetativnu formu.

Nukleoid

2010-02-17T01:59:00.000-08:00

Najznačajnija razlika između nukleotida prokariotske ćelije i jedra eukariotske ćelije je nepostojanje jedrovog ovoja oko dela protoplasta u kome se nalazi nasledni materijal (DNK). Pored toga, u toku deobe bakterijske ćelije ne dolazi do formiranja deobnog vretena. Zbog ovih specifičnosti deo protoplasta bakterija koji funkcionalno odgovara jedru eukariotske ćelije se naziva nukleoid. U najvećem broju slučajeva nukleoid zauzima oko 20% zapremine bakterijske ćelije. Nukleoid bakterija predstavlja jedan cirkularni, dvolančani molekul DNK koji je povezan sa citoplazmatičnom membranom. On je dug oko jedan milimetar, a sastavljen je prosečno od oko 2000 gena. Molekul DNK ne stupa u vezu sa histonima zbog toga što se oni ne nalaze u ćeliji bakterija. Međutim, i molekul DNK u bakterijskoj ćeliji podleže složenim agregacijama. On formira kompaktniji molekul koji se naziva superzavojnica. Zahvaljujući ovoj pojavi molekul DNK, koji na primer kod vrste Escherichia coli sadrži 4,7 miliona baznih parova i ima dužinu 1 milimetar, bude smešten u ćeliju čije se dimenzije kreći između 2 i 3 mikrometra. Obično se ova struktura nazivabakterijski hromozom. Pošto se u jednoj ćeliji obično nalazi samo jedan ovakav molekul kaže se da je bakterijska ćelija haploidna. Međutim, u protoplastu bakterija koje aktivno rastu i koje se brzo dele moguće je zapaziti dva ili čak četiri bakterijska hromozoma. Razlog za to je formiranje naslednog materijala za buduće kćerke ćelije. To se događa kada se jedan proces replikacije još ne završi, a sledeći već otpočinje. Bakterijski hromozom predstavlja jedan haploidni hromozom koji se autonomno replikuje, pa se zbog toga označava i kao hromozomski replikon. Pojedine vrste bakterija, kao što je Borrelia burgdorferi, poseduju linearan, a ne cikličan hromozom.

Prstenaste lamele

2010-02-02T12:22:00.000-08:00

U velikom broju ćelija se nalaze prstenaste lamele. Ove organele se nalaze najčešće u ćelijama koje se odlikuju povećanom metaboličkom aktivnošću. Naime, ćelije u deobi imaju najveći broj prstenastih lamela zbog toga što se dolikuju velikom sintetskom aktivnošću. Poznate su ćelije u kojima se prstenaste lamele javljaju kao prolazne strukture. Tako su zapažene u toku rasta ovocita, kao i u kortikocitima nadbubrežne žlezde fetusa pacova samo između 16. i 19 dana. Ove organele prema morfološkim karakteristikama podsećaju kako na granulirani endoplazmatični retikulum tako i na nukleusni omotač. Prstenaste lamele su izgrađene od međusobno postavljenih membrana koje omeđavaju prostor nazvan cisterna. Kod manjeg broja ćelija se prstenaste lamele javljaju pojedinačno. U najvećem broju slučajeva se 2-12 ovih lamela postavljaju međusobno paralelno i to na podjednakom rastojanju. U nekim ćelijama može da bude i veći broj prstenastih lamela u grupi, čak i više od 100. Na spoljašnjoj strani membrana se često mogu zapaziti ribozomi. Danas postoji veći broj hipoteza koje objašnjavaju funkciju prstenastih lamela. Prema jednom mišljenju ove organele predstavljaju rezervu membrana nukleusnog ovja koje ćelija koristi u slučaju brzih deoba jedara. Druga hipoteza predpostavlja da ove organele predstavljaju mesto sinteze specifičnih enzima. Prema trećoj hipotezi ove prstenaste lamele su mesta udruživanja specifičnih klasa funkcionalno sposobnih poliribozoma. Četvrta hipoteza pretpostavlja da ove organele predstavljaju mesta na kojima se čuvaju informacione RNK i različite ribonukleoproteinske čestice koje se koriste u određenim etapama razvića. Prema petoj hipotezi ove organele imaju ulogu u biosintezi proteina, a kao dokaz se navodi prisustvo poliribozoma na njihovim membranama.

Mikrotela

2010-01-23T09:34:00.000-08:00

Pod pojmom mikrotela (citozomi) se podrazumevaju organele sferičnog ili ovalnog oblika čija se veličina kreće između 0,5 i 1,5 mikrometra. Stroma ovih struktura je sitno granulisana ili fibrilarna i obavijena je lipoproteinskom membranom. U ovim organelama se jasno zapaža amorfni nukleoid i kristalne inkluzije. Najpre su otkriveni u animalnim, a kasnije i u biljnim ćelijama. Naime, pretpostavlja se da su mikrotela prisutna u citoplazmi svih eukariotskih ćelija. Uvek su pričvršćena za membrane endoplazmatičnog retikuluma. Upravo po ovoj karakteristici se jasno razlikuju od lizozoma i oleozoma koji su slobodno raspoređeni u citosolu. Za sva mikrotela je karakteristično da se u njima stvara vodonik-peroksid i da sadrže enzim katalazu koji ovo toksično jedinjenje razlaže na vodu i kiseonik. U savremenoj citologiji se govori o tri tipa mikrotela - peroksizomi, glioksizomi i urikozomi. Značajno je naglasiti da peroksizomi biljnih i animalnih ćelija imaju različitu ulogu. U biljnim ćelijama za obrazovanje peroksizoma je potrebna svetlost. Oni se razmnožavaju deobom, a pošto ne sadrže DNK nisu sposobni da sintetišu proteine. U peroksizomima koji se nalaze u biljnim ćelijama se preobraća glikolna kiselina, koja se stvara u hloroplastima pri procesu fotosinteze, u glicerinsku kiselinu. U toku ovog procesa se izdvaja ugljen-dioksid. Osnovna razlika između oksidativnih procesa koji se odigravaju u mitohondrijama i peroksizomima je u tome što peroksizomi nisu sposobni za sintezu ATP-a. Iz ovoga se da zaključiti da je respiratorni lanac peroksizoma manje savršen od mitohondrijalnog jer se energija koja se oslobađa u toku oksidacije glikolne kiseline ne sačuva u upotrebljivom obliku za ćeliju. Peroksizomi imaju značaja i u detoksikaciji jer u brojnim metaboličkim procesima dolazi do stvaranja za ćeliju toksičnih jedinjenja peroksida koji se degradira dejstvom katalaze iz peroksizoma. Glioksizomi su mikrotela otkrivena u endospermu i kotiledonima biljaka. Primećeno je da se u toku klijanja semena gotovo celokupna količina rezervne masti prevodi u saharozu. Daljim istraživanjima je utvrđeno da centralno mesto u toj transformaciji zauzima ciklus glioksilne kiseline. Ovaj fiziološki važan proces se odigrava u glioksizomima. Broj glioksizoma se naglo povećava u toku klijanja biljaka, a u ranim fazama klijanja enzimi glioksizoma se mogu naći u cisternama endoplazmatičnog retikuluma. Utvrđeno je da glioksizomi nastaju de novo u ćeliji. Primećeno je da se aktivnost ciklusa glioksilne kiseline sa ozelenjavanjem kotiledona, a ovaj proces prati i postepeno iščezavanje glioksizoma. Urikozomi predstavljaju mikrotela koja sadrže enzime za metabolizam azotom bogatih jedinjenja ureida. Prisustvo ove organele utvrđeno je u kvržicama mahunarki.

Lizozomi

2010-01-23T07:23:00.000-08:00

Belgijski biohemičar Christian de Duve je 1955. godine sa saradnicima opisao do tada nepoznate organele koje je nazvao lizozomi zbog velike količine hidrolitičkih enzima. Danas su lizozomi nađeni u svim eukariotskim ćelijama. U ovim organelama se obavlja unutraćelijsko varenje, pa one zbog toga imaju veoma značajnu ulogu u metaboličkim procesima. Oblik lizozoma je sferičan, ovalan ili nepravilan. Veličina im se kreće između 0,2 i 0,5 mikrometara, a obavijeni su jednoslojnom membranom lipoproteinske prirode. Do danas je u lizozomima konstatovano oko 40 hidrolitičkih enzima od kojih su najzastupljeniji kisela fosfataza, lipaza, esteraza, glukozidaza, kisela ribonukleaza i kisela dezoksiribonukleaza. Zahvaljujući ovim enzimima lizozomi su sposobni da razlažu sve osnovne organske materije ćelije - nukleinske kiseline, proteine, ugljene hidrate, lipide... U lizozomima se nalaze i brojni proteini neenzimske prirode koji učestvuju u odbrambenim reakcijama prema raznim štetnim agensima. Optimalne uslove za aktivnost enzima obezbeđuje membrana koja omeđava lizozom. Naime, lizozomalna membrana stvaraju i održavaju kiselu sredinu u lizozomima, a predpostavlja se da to ostvaruju na dva načina - aktivnim i pasivnim mehanizmom. Enzimi lizozoma se sintetišu na membranama granuliranog endoplazmatičnog retikuluma odakle se premeštaju u cisternu. Nakon toga se vezikulama transportuju u Goldžijev aparat odakle se sa trans strane odvajaju vezikule sa brojnim hidrolitičkim enzimima i na taj način nastaju lizozomi. Ovako oformljene organele se označavaju kao primarni lizozomi. U slučaju da se membrana lizozoma ošteti dolazi do ispuštanja njegovog sadržaja kojji uglavnom čine hidrolitički enzimi, pa zbog toga nastaje celularna autoliza (citoliza). Da bi se primarni lizozomi aktivirali potrebno je da se fuzionišu sa fagozomom. Fagozomi predstavljaju vezikule sa različitim sadržajem is spoljašnje sredine koji je u citosol dospeo putem endocitoze. Kao rezultat fuzije primarnog lizozoma i fagozoma nastaje fagolizozom. Nakon toga se fagolizozom transformiše u digestivnu vakuolu, odnosno aktivni lizozom koji se naziva sekundarni lizozom. U sekundarnom lizozomu se vrši razgradnja krupnih molekula i partikula u produkte manje molekulske mase koji mogu da difunduju kroz membranu lizozoma u citosol. Kada se iz sekundarnog lizozoma u citosol transportuju svi razloženi makromolekuli koji se na taj način prevode u manje molekule korisne za ćeliju u okviru membrana sekundarnog lizozoma ostaju krupni molekuli koji se ne mogu razložiti na korisne molekule, pa se tako nastala tvorevina označava kao preostalo ili rezidualno telo. Ove strukture mogu da odstrane svoj sadržaj iz ćelije u procesu egzocitoze. Ponekad se u lizozomima mogu uočiti i pojedine ćelijske organele koje su izgubile iz nekog razloga svoju aktivnost. Ove organele endoplazmatični retikulum obavije i na taj način nastaje autofagozom. Zatim se autofagozom fuzionišu sa primarnim lizozomom i nastaje autofagna vakuola koja se posle kraćeg vremena transformiše u sekundarni lizozom. Na ovaj način dolazi do razgradnje izumrlih ili oštećenih organela.

Aleuronska zrna

2010-01-23T05:53:00.000-08:00

Aleuronska zrna predstavljaju velike kristaloide proteina koji su obavijeni membranom. Ove organele sadrže malu količinu vode. Prečnik aleuronskih zrna zavisi od vrste biljaka i kreće se između 1 i 22 mikrometra. Do sada su izolovana iz endosperma i kotiledona različitih biljaka. Ove strukture su u najvećem broju slučajeva sferičnog ili kruškolikog izgleda. Proteine koji se nalaze u aleuronskim zrnima se sintetišu na membranama endoplazmatičnog retikuluma. Zatim se transportuju u unutrašnjost endoplazmatičnog retikuluma, a iz njega u cisterne Goldžijevog aparata. Sa trans strane se odvajaju vezikule sa rezervnim proteinima i prenose u aleuronsko zrno. Do danas nije u potpunosti objašnjen mehanizam prenošenja proteina u aleuronska zrna, pa postoji više pretpostavki. Prema jednoj pretpostavki u membranama aleuronskih zrna postoje prenosioci proteina, dok druge pretpostavke objašnjavaju da se proteini transportuju putem invaginacije membrane aleuronskog zrna ili pomoću vezikula proteinske prirode koje se odvajaju od endoplazmatičnog retikuluma i koje ulaze u aleuronsko zrno. Takođe postoji mišljenje da se proteini sintetišu u samim aleuronskim zrnima, a ova pretpostavka je podržana činjenicom da se u unutrašnjosti ove organele nalazi velika količina RNK. Građa aleuronskih zrna je dosta složena, a glavni sastojci ovih organela su proteini. Biohemijska istraživanja su pokazala da se u ovoj organeli pored strukturnih proteina nalaze i sledeća jedinjenja - fitin, RNK, fosfolipidi, ugljeni hidrati, kalcijum-oksalat, magnezijum, kalcijum i kalijum, fitinska kiselina... Takođe je utvrđena i aktivnost većeg broja enzima - fitaza, ribonukleaza, kisela fosfataza, alfa-amilaza, karboksipeptidaza, aminopeptidaza, alfa-glukozidaza...

Oleozomi

2010-01-23T05:28:00.000-08:00

Oleozomi (lipozomi) predstavljaju ćelijske organele čija veličina se kreće u rasponu između 0,5 i 1,0 mikrometara. Ove strukture su specifične za biljne ćelije. Pod pojmom oleozomi ovde ćemo obuhvati dve različite organele koje su prema građi i funkciji dosta slične. U ove organele ubrajamo sfeorozome i lipidne kapljice. Sferozomi su obavijeni lipoproteinskom membranom, a u unutrašnjosti se nalazi granulirana proteinska stroma i lipidi. Pored ovih komponenata u stromi se sreću i hidrolitički enzimi kao što su kisela fosfataza i lipaza. Pored hidrolitičkih sreću se i enzimi druge prirode - proteaze, esteraze, ribonukleaze i dezoksiribonukleaze. Molekuli lipaze su vezani za membranu sferozoma. Aktivnost ovog enzima se u toku klijanja semena naglo povećava. Lipaza se sintetiše na membranama granuliranog endoplazmatičnog retikuluma, a odatle se transportuje u sferozome. Velika količina hidrolitičkih enzima ukazuje da sferozomi imaju značajnu ulogu u metabolizmu lipida. Sferozomi se u starijoj literaturi poistovećuju sa lipidne kapljicama. Elektornskim mikroskopom se došlo do pojedinih strukturnih razlika između ove dve organele. Naime, u stromi sferozoma preovladava granularni sadržaj proteinske prirode, dok lipidne kapljice podsećaju na granulu ulja obavijenu membranom. Do danas nema odgovora na pitanje da li se lipidi sintetišu u oleozomima ili se njihov prvobitni sadržaj transformiše u lipide. Postoji i mišljenje prema kome se lipidi sintetišu na nekom drugom mestu, a zatim se transportuju u oleozome. Međutim, novija istraživanja su ukazala da se u sferozomima nalaze enzimi potrebni za sintezu lipida, dok ih lipidne kapljice ne poseduju. Smatra se da lipidne kapljice u citoplazmi nastaju de novo kada protein specifične strukture (oleozin) obavije granulu ulja obrazujući graničnu površinu. Za razliku od lipidnih kapljica, sferozomi nastaju od endoplazmatičnog retikuluma tako što se osmiofilne supstance nakupljaju u terminalnim delovima ove organele. Nakon toga dolazi do odvajanja malih vezikula od vrhova endoplazmatičnog retikuluma. Vezikule zatim rastu i kada dostignu određenu veličinu od njih nastaju sferozomi sa specifičnom granularnom strukturom. Nekada se smatralo da sferozomi predstavljaju prethodnike lipidnih kapljica. Naime, mislilo se da u ćelijama nekih tkiva sferozomi nastavljaju sa rastom i da se u njima količina proteina postepeno povećava, a granularna struktura strome iščezava. Usled ovih transformacija centralni deo organele postaje svetliji jer je on ispunjen uljem. U daljem razviću nastaje prelazni stadijum, a zatim lipidna kapljica. Kao što je već istaknuto, novijim istraživanjima je odbačena ova teorija.

Red Trimastigida

2009-11-17T05:56:00.000-08:00

Karakteristike: Ovaj red obuhvata slobodnoživeće heterotrofne bičare. To su slabo proučeni organizmi, mada su interesantni sa stanovišta evolucione biologije jer se kod njih ne nalaze klasične mitohondrije već njihovi preci. Naseljavaju staništa u kojima nema kiseonika ili se on nalazi u veoma malim koncentracijama. Ćelije se karakterišu oblikom koji podseća na suzu. Duge su između 10 i 25 mikrometara. Uprkos imenu ove organizme karakterišu četiri, a ne tri biča koji su smešteni u apikalnoj zoni prednjeg dela ćelije. Jedan bič je usmeren ka napred, drugi ka zadnjem kraju ćelije, dok se druga dva nalaze bočno - jedan levo, a drugi desno. Zbog toga je teško videti sva četiri biča u isto vreme. Kada je Kent 1880. godine dao prvi opis ovih protista prevideo je postojanje jednog biča, te im je dao pogrešno ime. Umesto klasičnih mitohondrija u njihovim protoplastima se sreću organele sa dve membrane, ali u njihovoj unutrašnjosti se ne nalaze kriste. Takođe, za raszliku od tipičnih mitohondrija ove strukture su u gotovo svim slučajevima manjih dimenzija. Ove organele se uslovno označavaju kao hidrogenozomi, ali njihov biohemijski sastav i funkcije nisu poznate. Ovi organizmi se hrane bakterijama. Naseljavaju marinske i slatkovodne ekosisteme. Neke vrste naseljavaju močvare, otpadne vode i druga slična staništa. Njihova rasprostranjenost nije poznata zbog malog broja ekoloških istraživanja ove grupe. U protoplastu je prisutno samo jedno jedro u kome se nalazi jasno uočljivo centralno postavljeno jedarce. Predstavnici ove grupe se razmnožavaju samo bespolno - binarnom mitotičkom deobom.

Klasifikacija: U okviru ove grupe se nalazi samo rod Trimastix sa tri vrste:

1. Vrsta Trimastix inaequalis

2. Vrsta Trimastix marina

3. Vrsta Trimastix pyriformis

Familija Hydrocharitaceae

2009-11-15T04:34:00.000-08:00

Familija Hydrocharitaceae je grupa monokotiledonih skrivenosemenica klasifikovana u red Alismatales. To su slatkovodne, brakčate submerzne ili marinske biljke. Obično plutaju na vodi, a pojedine se razvijaju ispod površine vode. U ovu familiju spadaju zeljaste jednogodišnje ili višegodišnje biljke. Široko su rasprostranjene. Naseljavaju centralne delove Severne Amerike, severne i istočne predele Južne Amerike, Evropu, Centralnu i Jugoistočnu Aziju, kao i delove severne Australnije. Pored toga nalaze se i u Indijskom okeanu, kao i u delovima Tihog okeana. To su slatkovodne, brakčate submerzne ili marinske biljke. Pojedine biljke ove familije su kultivisane kao ukrasne biljke, a neke spadaju u kategoriju korova. U morfološkom smislu možemo razlikovati dva tipa biljaka ove familije. U prvi tip spadaju predstavnici koji poseduju puzeći monopodijalni rizom i listove raspoređene u dva vertikalna niza. U drugi tip spadaju biljke koje se karakterišu uspravnim stablom sa korenovima i spiralno raspoređenim listovima. Listovi su im najčešće linearni. Mogu biti sa peteljkom ili sedeći. Mogu biti pojedinačni ili grupisani u rozetu. Često se karakterišu nazubljenim obodom. ponekad su pri osnovi stabla pločasti i u pazuhu sadrže dve intravaginalne ljuspe. Lisna nervatura je paralelna. Dužina hromozoma iznosi (0,8)-2-10 mikrometara. Cvetovi mogu biti pojedinačni ili grupisani u terminalne, lateralne ili auksilijarne cvasti. Cvetovi mogu biti sa cvetnom drškom ili bez nje. Ukoliko su cvetovi jednopolni onda su dvodome biljke. Pojedine vrste su dvopolne. Perijant je najčešće prisutan, ali kod pojedinih predstavnika potpuno odsustvuje. Cvetovi su različitih dimenzija. Mogu biti veoma sitni ili znatnih dimenzija. Aktinomorfni su i tročlani, a cvetne brakteole su prisutne. Krunični listići su pojedinačni i zelene boje. Čašica se sastoji od tri listića koji su najčešće slobodni. Bele do ružičaste su boje. Andreceum se sastoji od jednog, dva ili tri prašnika. Plodnik ja apokarpan, podcvetan. Sastoji se od jednog, tri ili većeg broja oplodnih listića. Oplodni listići sadrže samo jedan lokulus. Placentacija je parijetalna, laminarna. Plod je bobica, čaura ili tvrda orašica. U jednom lokulusu može da se nađe nekoliko (2-10) semenki ili veći broj. Semenke su okruglog ili elipsoidnog oblika. Površina im je više-manje glatka ili se na njoj nalaze manje dlačice. Oprašivanje cvetova je najčešće visoko specijalizovano.

Familija Butomaceae

2009-11-15T04:29:00.000-08:00

Familija Butomaceae je grupa monokotiledonih skrivenosemenica koja se klasifikuje u red Alismatales. Obuhvata samo jedan rod Butomus sa jednom vrstom B. umbellatus. Ova vrsta se često uzgaja kao ukrasna biljka. U nekim delovima Rusije se rizomi ove biljke koriste u ishrani. Ova grupa monokotila je priznata od većine sistematičara kao zasebna familija. Vrsta Butomus umbellatus je rasprostranjena u severnoj umerenoj zoni. Naime, ova biljka je prvobitno naseljavala područje Evrope i Azije, ali je u novije vreme čovek preneo i u Severnu Ameriku kao ukrasnu biljku. Danas ova vrsta preti da izvrši veliku invaziju u području Velikih jezera. U Izraelu, jednom od svojih izvornih područja, ova vrsta je ugrožena zbog uništavanja njenih staništa. Ova vrsta naseljava slatkovodna staništa. Obično naseljava rubove jezera, ali nekada se može da se razvija i do tri metra dubine. Listovi ove vrste su linearni i najčešće su dugi oko jednog metra, mada mogu biti i duži. Zbog oštrih listova koji lako mogu povrediti stoku, ova biljka je često uništavana. Listovi su na poprečnom preseku u obliku trougla. Mogu biti široki i do jednog centimetra. Cvetovi su skupljeni u štitaste scasti. Cvetovi se karakterišu aktinomorfnom simetrijom. Dvopolni su, petociklični, tročlani i najčešće imaju heterohlamidan perijant. U građu cveta ulazi šest kruničnih listića koji su raspoređeni u dva kruga po tri listića. Spoljašnji listići su čašicolikog oblika i zelene su boje. Unutrašnji krunični listići su takođe krunicoliki i ima ih tri. Najčešće su ružičaste boje, a ređe bele. Na unutrašnjim listićima se uočavaju tamnije ružičaste vene. Andreceum se sastoji od devet prašnika koji su raspoređeni u dva kruga. U spoljašnjem krugu se nalazi šest, a u unutrašnjem tri prašnika. Gineceum se sastoji od od šest oplodnih listića, ali ih može biti i više. Većinom su slobodni, a samo pri bazi mogu biti spojeni. Plod je mešak, sa velikim brojem semenih zametaka. Seme ne sadrži endosperm, a embrion je ravan. U Centralnoj Evropi ova biljka cveta od juna do avgusta. Cvetovi imaju lep miris i privlače pčele, te je stoga ova vrsta poželjna u pčelarstvu. Zbog toga što se brzo razmnožava vegetativnim putem, ovu biljku je teško iskoreniti. Dešava se i slučaj da su sve jedinke jedne populacije klonovi.

Familija Tofieldiaceae

2009-11-15T04:21:00.000-08:00

Karakteristike: Familija Tofieldiaceae je mala grupa monokotiledonih skrivenosemenica. Ovu familiju je prvi opisao Tahtadžjan 1995. godine. Danas je prihvaćena od malog broja botaničara. Prema APG I sistemu iz 1998. godine ova familija je svrstana u red Alismatales, a i prema APG II sistemu iz 2003. godine status joj je ostao nepromenjen. Prema nekim klasifikacijama familija Tofieldiaceae se izdvaja u samostalan red pod nazivom Tofieldiales. Predstavnici ove familije su za razliku od svih ostalih vrsta reda Alismatales terestrične biljke. Imaju specifične nektarije koje ne karakterišu ostale predstavnike reda. To su višegodišnje zeljaste biljke. Cvetovi su im najčešće skupljeni u terminalne recimozne cvasti. Samo vrste roda Harperocallis imaju solitarne cvetove. Stome su anemocitne. Familija je zastupljena u umerenim i hladnim predelima Evrope, Azije i Severne Amerike uključujući i Grenland, kao i u malom delu Južne Amerike. Što se tiče toplijih krajeva, zabeležena je samo na Floridi. Broj hromozoma je n = (14) 15 (16). Dužina hromozoma im se kreće između 0,9 i 2,5 mikrometara.

Klasifikacija: U okviru ove familije se izdvajaju tri roda:

1. Rod Herperocallis

2. Rod Pleea

3. Rod Tofieldia

Familija Zosteraceae

2009-11-15T04:13:00.000-08:00

Karakteristike: Familija Zosteraceae je mala grupa monokotiledonih skrivenosemenica (Liliopsida) čiji je status potvrđen od većine botaničara i koja se kalsifikuje u red Alismatales. To su veoma interesantne biljke sa biološke tačke gledišta koje su prilagođene životu u slanoj vodi mora i okeana. Zbog svojih dugih linearnih listova i slabo uočljivih cvetova i plodova, lako se mogu identifikovati kao alge. Zbog ovih specifičnosti često se nazivaju “vodene trave". Većina vrsta završava celokupan životni ciklus pod vodom zbog čega su prisutne adaptacije poput filamentoznog polena i listova bez stoma. Polen se prenosi kroz vodu. U ovu familiju spadaju zeljaste biljke sa rizomima. Stabljika je izdužena. Listovi su prosti i najčešće skupljeni u rozetu. Obično su linearni, izduženi i poseduju paralelnu nervaturu. Cvetovi su skupljeni u cvast koja može biti lateralno ili aksilarno postavljena na stabiljici. Cvetovi ne poseduju dršku. Kod svih vrsta cvetovi su jednopolni. Najčešće su to dvodome, a ređe jednodome biljke. Perijant je prisutan i ponekad redukovan, a nekada može potpuno da izostaje. Cvetovi su sitni, slabo uočljivi, zigomorfne simetrije, jednočlani ili dvočlani, a cvetne brakteole su prisutne. Obično je andreceum izgrađen od samo jednog prašnika, a nekada su prisutna dva. Plodnik je apokarpan i najčešće izgrađen od jednog oplodnog listića, a ponekad i od dva. Obično je nadcvetan. Svaki oplodni listić sadrži jedan lokulus. Placentacija je u većini slučajeva bazalna, a retko apikalna. U lokulusu se nalazi samo jedna semenka čija je površina hrapava ili je prekrivena dlačicama. Osnovni broj hromoyoma je n = 6,9 i 10. Dužina hromozoma se kreće između 0,9 i 1,6 mikrometara.

Klasifikacija: U okviru ove familije se nalaze sledeći rodovi:

1. Rod Heterozostera

2. Rod Phyllospadix

3. Rod Zostera

4. Rod Zosterella

Familija Acoraceae

2009-11-14T13:39:00.000-08:00

Familija šaševa (Acoraceae) je mala familija koja obuhvata samo jedan rod - Acorus sa šest vrsta od kojih je najpoznatija Acorus calamus. U okviru ove familije se sreću neke od evolutivno najprimitivnijih monokotiledonih skrivenosemenica. Ovaj rod je prvi izdvojio u zasebnu familiju ruski botaničar Martinov 1820. godine. Međutim, u kasnijim klasifikacionim sistemima skrivenosemenica ovaj rod su svi botaničari svrstavali u familiju Araceae. Tek krajem dvadesetog veka su pojedini autori ponovo uspostavili validan status ove familije na osnovu molekularnobioloških analiza. Tako se u APG II sistemu iz 2003. godine ova familija izdvaja čak u zaseban red pod nazivom Acorales. Međutim, najnovija istraživanja pokazuju da je ova familija srodna sa familijama Araceae i Tofieldiaceae. Zbog toga je Aleksej Šipunov ovu familiju uvrstio u red Alismatales. Što se tiče rasprostranjenja ove familije, njeni predstavnici su prisutni u dva biogeografska carstva - holarktičkom i indomalajskom. Naime, ovu familiju srećemo od zapadnih delova Severne Amerike do indonezijskih ostrva. U okviru familije šaševa se nalaze zeljaste, višegodišnje biljke. Listovi su dvoredi, izofacijalni i slatkasto mirisni. U lisnoj dršci se nalaze dva odvojena provodna cilindra. Predstavnike ove familije karakteriše cvast tipa klip koja je obavijena lateralnom listolikom spatom. Cvetovi su sitni, pentaciklični, a uočava se neznatna zigomorfna simetrija. Ćelije tapetuma su dvojedarne, trojedarne ili četvorojedarne. Karpele su ascidijatne-plikatne. Sinkarpija je kongentijalna. Placentacija je apikalna, a ovule su atropne i u svakoj karpeli se nalazi po nekoliko ovula. Intraovarijalni trihomi luče sluz koja obavija ovule. Endosperm je veoma razvijen što je specifična odlika ove familije u odnosu na ostale pripadnike reda Alismatales. U okviru semena se razvija i perisperm koji je izveden iz nucelarnog epidermisa. Polenov omotač je izgrađen endegzina lamelatnog tipa, dok ektegzin nije razvijen. Plod svih predstavnika je bobica. Osnovni broj hromozoma biljaka familije Acoraceae je x=9,11 i 12.

Podcarstvo Alveolata

2009-11-14T03:56:00.000-08:00

Karakteristike: Zajednička karakteristika svih predstavnika ove grupe je prisustvo kortikalnih alveola. To spljoštene kesice smeštene ispod ćelijske membrane gde tvore kontinuirani sloj. U površinskim slojevima citoplazme poseduju trihociste. Mitohondrijske kriste su cevaste. Bičevi ili cilije imaju različite strukture. Mitoza je zatvorenog tipa. Razdeli Dinophyta i Apicomlexa su u najbližim filogenetskim vezama. Do ovog zaključka se došlo zbog toga što poseduju plastide i grupacije mikrotubula na jednom kraju ćelije.

Klasifikacija: U okviru ovog podcarstva možemo razlikovati sledeće razdele:

1. Razdeo Ciliophora

2. Razdeo Apicomplexa

3. Razdeo Dinophyta

4. Razdeo Colpodellida

5. Razdeo Chromerida

6. Razdeo Perkinsida

7. Razdeo Colponemida

Red Actinomycetales

2009-11-12T06:59:00.000-08:00

Karakteristike: U ovu grupu organizama se svrstavaju prokarioti čije telo morfološki podseća na miceliju gljiva. Njihove ćelije su končastog izgleda i često se zbog analogije sa ćelijama gljiva označavaju kao hife. Splet ovako građenih ćelija čini miceliju. Prečnih hifa u većini slučajeva ne prelazi jedan mikrometar. Micelija primitivnih predstavnika se raspada na pojedinačne ćelije. Neke micelije se razvijaju neposredno u hranljivoj podlozi, obično su nešto tanje i označavaju se kao supstratne, vegetativne ili primarne micelije. Kod pojedinih grupa aktinomiceta se nalazi samo ovaj tip micelije. Neki predstavnici reda se odlikuju i micelijama koje se nazivaju vazdušne, sekundarne ili generativne. Ovaj tip micelije se karakteriše debljim hifama. Aktinomicete koje poseduju ovaj tip micelije grade kolonije koje podsećaju na telo gljiva. Kod ovih bakterija se sreću najprimitivniji oblici polne reprodukcije. Polni proces se obavlja slivanjem supstratnih micelija (anastomozama). Pri tome mogu da nastanu hife koje poseduju dva nukleoida, te se takvo stanje zadržava duže vreme. Međutim, ukoliko dođe do fuzije nukleoida (sinkarioza), mogu nastati nešto postojaniji oblici. Nije sigurno da li i sekundarne, odnosno generativne vazdušne micelije nastaju na sličan način. Bespolno razmnožavanje aktinomiceta se najčešće obavlja različitim tipovima spora. Kod najprimitivnijih predstavnika spore nastaju raspadanjem najčešće supstratne micelije na duguljaste (segmentacijom, poprečnim pregradama) ili okruglaste spore (fragmentacijom, bez poprečnih pregrada). Kod progresivnijih predstavnika spore obično nastaju na vazdušnim hifama, iako se ređe sporulacija i kod njih može vršiti na supstratnim micelijama. Te spore mogu nastati na pet načina: segmentacijom vrhova vazdušnih hifa, fragmentacijom vazdušnih hifa, pupljenjem kratkih drščica na supstratnim micelijama, u nizovima na posebnim vazdušnim sporoforama, u slabijim ili jačim spletovima hifa (pseudosporangijama ili sporangijama). Obično su ovakve spore nepokretne, iako ima predstavnika i sa pokretnim sporama. Sve vrste ove grupe se odlikuju heterotrofnim načinom ishrane, odnosno hrane se organskim materijama. One koje se hrane uginulim delovima živih bića se nazivaju saprobionti, a one koje se hrane živim delovima životinja i biljaka se nazivaju paraziti. Saprobiontski predstavnici se odlikuju dobro razvijenim enzimskim sistemom za razaranje otpornih organskih jedinjenja kao što je humus, ugljovodonici i sl. Zbog toga se masovnije razvijaju tek kada ostali mikroorganizmi potroše pristupačnije materije u sredinama. Parazitske aktinomicete izazivaju oboljenja biljaka i životinja koja se nazivaju aktinomikoze. Predstavnici ovog reda uglavnom pripadaju fakultativno anaerobnim mikroorganizmima. Pretežno su alkalofilni organizmi te se često sreću u slatinama. Predstavnicima koji naseljavaju vazdušne ekosisteme odgovaraju srednje temperature. Mnoge aktinomicete produkuju veoma raznovrsne boje, pa se može razlikovati boja vazdušnih i supstratnih hifa. Naročito se ističu sposobnošću stvaranja mnogih antibiotika.

Klasifikacija: U okviru ovog reda se nalazi deset podredova:

1. Podred Actinomycineae

2. Podred Corynebacterineae

3. Podred Frankineae

4. Podred Glycomycineae

5. Podred Micrococcineae

6. Podred Micromonosporineae

7. Podred Propionibacterineae

8. Podred Pseudonocardineae

9. Podred Streptomycineae

10. Podred Streptosporangineae

Plastidi

2009-11-12T06:23:00.000-08:00

Plastidi su organele karakteristične za fotoautotrofne organizme. Javljaju se u dosta širokom spektru citoloških, biohemijskih i fizioloških formi. Jedna od njihovih zajedničkih karakteristika je i ta da mogu prilagoditi svoju strukturu i funkciju različitim promenama okoline u kojoj se nalaze. Ove organele su ograničene sa membranom ili membranama unutar kojih se nalazi matriks ili stroma. U matriksu plastida se nalazi dvolančani kružni molekul DNK koji se nalazi u više kopija i predstavlja vlastiti genetički kod ovih organela. Ovaj kružni molekuli DNK se nazivaju plastomi. Područja u stromi plastida koja sadrže molekule DNK nazivaju se nukleoidi. U matriksu se pored DNK nalaze još i ribozomi koji imaju sedimentacionu konstantu 70S i slični su prokariotskim, odnosno bakterijskim ribozomima. Plastidi predstavljaju autonomne organele. Za razvoj, deobu i funkciju plastida potrebna je koordinacija ekspresije dva odvojena genetička sistema – nukleusnog i plastidnog. Geni utiču na plastide delovanjem na fermente istih. Postoje dve hipoteze o postanku plastida. Po jednoj, oni imaju kontinuitet i postaju samo od proplastida, koji se dele istovremeno sa deobom ćelije, tako da svaka mlada ćelija nasleđuje proplastide od majke ćelije. Ova hipoteza je više prihvaćena u savremenoj literaturi i odraz je teorije o endosimbiotskom postanku plastida. Po drugoj hipotezi, proplastidi mogu da nastanu de novo evaginacijom nuklearne membrane, što ne znači da ne moraju nužno poticati od plastida roditelja. Ova hipoteza se u novijoj literaturi odbacuje i odraz je teorije o postepenom razvoju plastida unutar citoplazme. Plastidi, kako oni sa pigmentima tako i oni bez pigmenata, ne predstavljaju plastidne forme jednom zauvek definisane, već različite forme plastida mogu da se transformišu jedna u drugu. Međutim, svaka forma ne može da se transformiše u svaku formu, već postoje određena pravila po kojima se forme transformišu. Koja će forma plastida biti u kojoj ćeliji zavisi od mnogih faktora, a mnogi od njih nisu dobro proučeni. Međutim, jedan od ovih faktora neosporno predstavlja stepen osvetljenosti organizma. Tako, hloroplast može da se povremeno transformiše u etioplast ili hromoplast, ili da se vrati u proplastidnu formu koja može da se diferencira u amiloplast ili, pak, hromoplast. Međutim, treba napomenuti da je hloroplast plastid kod koga se konstatuje fenomen starenja, dok kod drugih formi plastida takve promene nisu do sada konstatovane.

Endoplazmatični retikulum

2009-11-12T06:14:00.000-08:00

Endoplazmatični retikulum formiraju membrane koje od okolnog citosola izdvajaju unutrašnji prostor koji je nazvan cisterna ili lumen. Membrane endoplazmatičnog retikuluma su, poput citoplazmatične membrane, izgrađene od proteina, lipida i polisaharida. Debljina ovih membrana iznosi oko 6 nanometara. Na ultratankim presecima obično se endoplazmatični retikulum zapaža u vidu izolovanih vrpci, izduženih mehurića ili cisterni, ali su svi ti elementi prostorno uzajamno povezani i obrazuju mrežu koja prožima čitavu hijaloplazmu. Razlikuju se tri forme elemenata endoplazmatičnog retikuluma: cisterne, vezikule i tubuli. Sve tri forme endoplazmatičnog retikuluma mogu se nalaziti u istoj ćeliji istovremeno ili u različito vreme u toku života. Međutim, po pravilu je forma retikuluma karakteristična za svaki tip ćelije. Cisterne su izdužene i spljoštene kesice, koje na poprečnom preseku imaju izgled uskih kanala, čiji se prečnik kreće između 40 i 50 nanometara. Kanali su najčešće postavljeni paralelno. Vezikule imaju izgled manje-više proširenih kesica, čija se širina kreće između 25 i 500 nanometara. Ponekad se kanali cisterni lokalno proširuju, čime se dobija lanac vezikula povezanih cisternalnim kanalima. Tubuli su prilično različite forme, manje ili više su razgranati, a njihov prečnik se kreće od 50 do 100 nanometara. Forma, količina i raspored elemenata endoplazmatičnog retikuluma se menjaju u zavisnosti od tipa i stepena diferenciranja ćelije, kao i od njenog trenutnog metaboličkog intenziteta. Na osnovu građe i uloge možemo razlikovati dva tipa endoplazmatičnog retikuluma: granulirani i agranulirani. Iako se međusobno razlikuju po prostornom pružanju i prisustvu odnosno odsustvu poliribozoma, a na fiziološkom nivou po tipu sintetskih procesa koji ih odlikuju, membrane ova dva tipa endoplazmatičnog retikuluma mogu biti u kontinuitetu. Kontinuitet se može konstatovati i na nivou njihovih cisterni. Ova dva tipa endoplazmatičnog retikuluma nemaju oštre granice i mogu prelaziti jedan u drugi. Tako cisterne granuliranog retikuluma gube poliribozome sa svoje površine i prelaze u glatke. Postoji mišljenje da je glatki endoplazmatični retikulum sekundarni, odnosno da u svojoj ontogenezi nastaje od hrapavog.

Centriole

2009-11-12T04:27:00.000-08:00

Specifične nemembranske organele koje se pod svetlosnim mikroskopom zapažaju kao kratke cilindrične ili granularne strukture dužine između 0,3 i 0,5 mikrometara, a dijametra oko 0,15 mikrometara se nazivaju centriole. Nalaze se u blizini jedra i Goldžijevog aparata u delu citoplazme koji se naziva centrozom ili citocentar. U interfaznim ćelijama se obično nalazi samo jedan par centriola koje su upravne jedna na drugu i označavaju se kao diplozom. U pojedinim slučajevima se sreću dva para centriola, ali su poznati i slučajevi da se u jednoj ćeliji nalazi više diplozoma. Centriola se najčešće karakteriše radijalnom devetoosnom simetrijom, ali postoje i u ovom slučaju izuzeci. Na periferiji centriole se nalazi devet grupa mikrotubularnih tripleta. Tubula koja se nalazi najbliže centru centriole se označava kao A tubula i izgrađena je od trinaest protofilamenata. Tubula B se fuzioniše sa tubulom A i izgrađena je od deset protofilamenata zbog toga što su tri zajednička sa tubulom A. Tubula C je na isti način fuzionisana sa tubulom B te je i ona izgrađena od deset protofilamenata. Za ovu poslednju (perifernu) tubulu se vezuje pericentralno telo koje predstavlja strukturu sferičnog izgleda izgrađenu od amorfne mase. Vlakna deobnog vretena se završavaju u predelu ovih struktura. Centriola je polarna struktura, što znači da poseduje dva pola koja se međusobno razlikuju. Onaj pol gde je centriola uža predstavlja vrh, dok je bazalni deo širi i u njegovom centru se nalazi gušći elektronsko-mikroskopski materijal.

Plazmidi

2009-11-11T12:34:00.000-08:00

Genom bakterija obuhvata nukleoid koji predstavlja analognu strukturu jedru eukariota, kao i struktura koja takođe nosi nasledne informacije, a označava se kao plazmid. Plazmidi predstavljaju DNK molekule koji se nalaze izvan nukleoida pa se označavaju i kao ekstrahromozomska DNK. Ove strukture imaju linearnu ili cirkularnu formu i nose svega nekoliko desetina gena. Pošto se replikuju nezavisno od replikacije hromozomske DNK označeni su i kao autonomni replikoni. Leberbeg je 1952. godine uveo termin "plazmid" za sve ekstrahromozomske genetske strukture koje mogu autonomno da se replikuju. Plazmidi se ponašaju kao endosimbionti bakterija preuzimajući od ćelije domaćina enzime replikacije i gradivni materijal. Slično se ponašaju i bakteriofagi, ali za razliku od njih plazmidi nemaju samostalni ekstracelularni oblik egzistencije. Najmanji plazmidi imaju samo dva ili tri genska lokusa, a jedini geni čije je prisustvo na plazmidu neophodno su oni koji su zaduženi za njegovu sopstvenu replikaciju. Replikacija plazmida se najvećim delom oslanja na enzimski aparat bakterijske ćelije. Broj plazmida u ćeliji varira. U jednoj ćeliji se može naći samo jedan pa do nekoliko stotina plazmida. Oni mogu biti isti ili različiti. Primećeno je da se neki plazmidi ne mogu naći istovremeno u istoj ćeliji, odnosno prisustvo jednog isključuje prisustvo drugog. Takvi plazmidi se označavaju kao inkompatibilni. Nasuprot njima, plazmidi koji mogu zajedno da opstanu u istoj bakterijskoj ćeliji se označavaju kao kompatibilni. Većina vrsta bakterija u svom protoplastu poseduje plazmide. Dokazano je da postoji specifičnost u prisustvu pojedinih plazmida kod određenih vrsta bakterija. Naime, svaki rod ili familija poseduje svoj sopstveni set plazmida. Eksperimentalno je dokazano da plazmidi prisutni kod Gram pozitivnih bakterija ne mogu da opsatnu u ćelijama Gram negativnih bakterija i obrnuto. Međutim, prirodna je pojava da se plazmidi prenose iz jedne bakterijske u drugu, kako iste tako i različitih vrsta.

Flagele bakterija

2009-11-11T07:27:00.000-08:00

Bičevi ili flagele predstavljaju končaste, elastične strukture na bakterijskoj ćeliji. One se okreću kao propeler i na taj način omogućavaju bakteriji da se kreće. To su tanke i veoma dugačke strukture čija dužina nekoliko puta premašuje dužinu same ćelije. Pokretanje bakterijskih flagela je rezultat hemiosmotskog potencijala vodonikovih jona koji se javlja na ćelijskoj membrani. Ukoliko ćelija ima veći broj flagela, sve se one pri kretanju orijentišu u isti pravac. Polarne flagele su one koje se nalaze na polu ili polarnoj oblasti ćelije, a lateralne flagele su one koje se nalaze na bočnim stranama ćelije. Prema broju flagela i njihovom rasporedu na površini ćelije razlikuju se četiri kategorije bakterija. Monopolarne monotrihe su one koje imaju samo jednu flagelu na jednom polu ćelije, monopolarne politrihe su one koje imaju veći broj flagela na jednom polu ćelije, bipolarne politrihe su one koje imaju dva flagela na oba pola ćelije, dok se peritrihe odlikuju više ili manje ravnomerno raspoređenim flagelama po celoj površini ćelije. Po pravilu, polarne flagele su deblje od flagela raspoređenih peritrihno. Flagele bakterija su izgrađene od tri dela: filamenta, bazalnog zgloba i bazalnog tela. Filament je deo flagele koji se nalazi u spoljašnjoj sredini i čini oko 95% flagelarnog aparata. Izgrađen je od velikog broja subjedinica globularnog proteina koji se naziva flagelin. Subjedinice flagelina se povezuju u linearne polimere koji predstavljaju subfibrile. Ovako građene subfibrile su spiralno uvijene i čine filament koji na poprečnom preseku ima skoro heksagonalan oblik i šupalj je u centralnom delu. Bazalni zglob predstavlja mesto pripoja flagele za bakterijsku ćeliju. To je lučno savijena struktura dužine 55 nanometara koja je izgrađena od 130 proteinskih subjedinica koje se po hemijskoj strukturi znatno razlikuju od subjedinica filamenta. Bazalno telo (kinetozom, blefaroplast) je deo flagele koji se nalazi između bazalnog zgloba i citoplazme. Ova struktura ima ključnu ulogu u pokretanju flagela i izgrađena je od centralne osovine koja prolazi kroz sistem diskova. U građu bazalnog tela Gram negativnih bakterija ulaze četiri diska. Tako se dva unutrašnja (S i M) nalaze u citoplazmatičnoj membrani, spoljašnji P disk je smešten u peptidoglikanskom sloju, a spoljašnji L u lipopolisaharidnoj membrani. Unutrašnji diskovi su direktno povezani sa centralnom osovinom. Neposredno su uključeni u proces rotacije i funkcionišu kao rotor i stator. Centralna osovina samo prolazi kroz spoljašnje diskove i zbog toga se smatra da je njihova uloga u ubrzavanju rotacije flagela. Kod Gram pozitivnih bakterija u okviru bazalnog tela postoje samo dva unutrašnja diska. Pri tome je jedan smešten u citoplazmatskoj membrani, a drugi u peptidoglikanskom sloju.

Fimbrije

2009-11-11T06:42:00.000-08:00

Na površini ćelije bakterija se obično nalaze fimbrije. To su cevaste strukture izgrađene od proteina fimbrina i morfološki podsećaju na flagele. Za razliku od flagela fimbrije su tanje, kraće, daleko brojnije i rigidnije. Dužina fimbrija se kreće između 1 i 2 mikrometra, prečnik od 2 do 10 nanomera, a na jednoj ćeliji ih može biti od nekoliko stotina do nekoliko hiljada. Ove strukture se sreću i kod Gram pozitivnih i kod Gram negativnih bakterija, ali su znatno češće kod druge grupe. Tako se fimbrije Gram negativnih bakterija karakterišu dijametrom oko 7 nanometara i šupljinom od 1,5 nanometar, dok su one kod Gram pozitivnih bakterija tanje i njihov prečnik iznosi između 2 i 3 nanometra. Fimbrije se od flagela razlikuju i u funkcionalnom smislu. Naime, ne služe za kretanje, već imaju adhezivnu ulogu. Na taj način omogućavaju bakterijama da se pričvrste za neorgansku podlogu ili da se međusobno povezuju, što rezultira formiranjem skrame ili pelikule na površini tečnosti. Takođe, fimbrije omogućavaju bakterijama da se adhezuju za specifične receptore na površini ćelija, što predstavlja značajnu fazu u nastanku infektivnih procesa. To su "faktori kolonizacije" koji su značajni za virulenciju nekih patogenih bakterija. Smatra se da ove strukture imaju i ulogu u regulaciji osmotskog pritiska. Ova njihova uloga se ostvaruje zbog toga što fimbrije vrše transport jona.

Rod Romeria

2009-11-05T04:25:00.000-08:00

Trihomi su slobodnoživeći, solitarni ili u mikroskopskim (malim) nepravilnim sluzavim grupama. U okviru ovoga roda se javljaju vrste sa filamentima i sa “pseudofilamentima”. Trihom su kratki, obično građeni od (1)2-12(23) ćelija, izuzetno sa više od 60, frekventno (periodično) fragmentisani. Što se oblika tiče, trihomi su obično talasasti ili spiralno uvijeni (sa 1-2 navoja), retko skoro ravni, ili grade nepravilan oblik vijka. Nikada ne dolazi do grananja. Širina trihoma je 0,6-3 μm. Trihomi su suženi kod pregradnih zidova (vrste koje ne poseduju ova suženja pripadaju verovatno drugim rodovima ili predstavljaju prelaz ka njima). Krakteristična je povremena razmena susednih ćelija trihoma.Omotač trihoma je homogen, bezbojan, difuzan, sluzav (postavlja se pitanje da li su ove osobine omotača prisutne kod svih vrsta roda). Ćelije su izduženo-cilindrične, uvek duže, nego šire (obično viš puta). Par vrsta ima Y oblik ćelija. Ćelijski zidovi između ćelija su katkada asimetrični. Ne pojavljuju se heterocitni trihomi (odsustvuju heterocite i akineti, a terminalne ćelije se ne razlikuju od ostalih ćelija po funkciji, a za razliku od njih su zaobljene). Tilakoidi su uređeni parijetalno, tj. nalaze se na periferiji hromoplazme. Ćelije su povezane želatinoznim matriksom preko šupljina različitih širina. Šupljina u pregradnim zidovima ima malo, ali se postavlja pitanje da li kod svih vrsta. Gasne vakuole su retke. Vrste roda Romeria se razmnožavaju pomoću fragmenata trihoma (hormogonijama) ili pojedinačnih ćelija. Ćelije se dele simetrično (pri sniženoj temperaturi asimetrično) transverzalnom (dijagonalnom) binarnom fisijom, uvek vertikalno na dužinu ćelije; kćerka ćelija raste više-manje do veličine majke ćelije pre nego što stupi u deobu. Sve ćelije su sposobne za deobu. Predstavnici roda Romeria se retko nalaze u prirodi. Sve do sada poznate vrste su planktonske, osim R. minima koja živi epifitno. Žive u čistim oligotrofnim ili mezotrofnim jezerima, rekama, potocima, barama..., a retko u hipertrofnim sistemima. Devetnaest vrsta ovog roda je opisano u severnoj temperaturnoj zoni. Jedna vrsta je marinska - R. mexicana (pronađena u Gulf-u u Meksiku). U tropskim predelima se nalaze dve do sada opisane vrste: R. heterocellularis i R. hieroglyphica (Komarek, 2001).

Rod Phormidium

2009-11-05T04:21:00.000-08:00

Zahvaljujući sposobnosti filamenata da se pomoću svojih sara međusobno slepljuju, vrste roda Phormidium se najčešće udružuju u sluzave, kožaste opne rasprostrte po podlozi. Ređe se dešava da se filamenti udružuju u snopiće. Ponekad su nastali snopići samo jednim krajem utvrđeni za podlogu, dok ostatak snopića slobodno pliva u vodi, pa tako nastaju sitne žbunolike tvorevine. Katkada nastali snopići uopšte nisu pričvršćeni za podlogu, već žive slobodno u vodi ili plutaju na njenoj površini. Retko se filamenti javljaju pojedinačno. Filamenti predstavnika roda Phormidium su dugi, cilindrični, najčešće pravi. Međutim, ponekada dolazi do njihovog iskrivljenja ili spiralizacije i to najčešće samo na krajevima, a sasvim retko celom svojom dužinom. Oko trihoma se razvija sara u obliku manje ili više mekog i tankog sloja sluznog omotača. Sara je najčešće retko uočljiva, jer se rasplinjava u vodi. Predstavnici ovog roda imaju sposobnost kretanja puzanjem ili rotiranjem unutar i izvan sluznog omotača. Tilakoidi su najčešće radijalno raspoređeni u hromoplazmi vegetativnih ćelija. Gasne vakuole nisu prisutne u vegetativnim ćelijama. Apikalne ćelije trihoma su najčešće uže i zaobljenije od ostalih vegetativnih trihoma i često imaju kaliptru. Predstavnici roda Phormidium su široko rasprostranjeni po svetu i naseljavaju stajaće i tekuće slatke i slane vode, zatim vlažno zemljište, vlažne stene, zidove, blato i slično. Mnoge vrste naseljavaju i ekstremnija staništa poput termalnih izvora, zaslanjenih zemljišta, arktičkih voda, smrznutih jezera i potoka i druga. Vrsta Phormidium corallyticum se udružuje u patogene mikrobiološke zajednice koje prete da unište pojedine koralne grebene. Ovo se dešava usled velike proizvodnje sulfida od strane ovih mikroorganizama i samim tim stvaranje anaerobne sredine koja dovodi do izumiranja korala. Ovaj "crni pojas bolesti" se svakodnevno približava koralnim grebenima za nekoliko milimetara. Vrsta Phormidium fragile naseljava okolinu aktivnog vulkana Mount Erebus gde temperatura doseže 60 stepeni celzijusa. Pojedine vrste podnose veoma dugotrajne suše.

Razdeo Chlamydiae

2009-11-04T07:53:00.000-08:00

Karakteristike: U okviru ovog razdela Gram-pozitivnih bakterija se nalaze uzročnici mnogih bolesti ptica, sisara i čoveka. Prenose se direktno između domaćina kičmenjaka. Oblik ćelija je više ili manje loptast. Dimenzije se kreću između 0,2 i 0,7 mikrometara. Zbog toga što su veoma sitne, teško je utvrditi način njihovog rasta unutar ćelija domaćina. Iz ovog razloga je teško utvrditi da li se razmnožavaju deljenjem ili pupljenjem. Prisustvo molekula DNK i RNK, kao i kompleksa peptidoglikana su potvrdile hemijske analize. Utvrđeno je da hlamidije nemaju sposobnost energetskog metabolizma. To je dovelo do zaključka da su ovi organizmi energetski paraziti i da njihov rast zavisi od energetskog metabolizma domaćina.

Klasifikacija: U okviru ovog razdela se nalaze četiri familije:

1. Familija Chlamydiaceae

2. Familija Simkaniaceae

3. Familija Waddliaceae

4. Familija Paraclamydiaceae

Carstvo Spirochaetae

2009-11-04T07:36:00.000-08:00

Karakteristike: U ovo carstvo se klasifikuju bakterije izduženog, spiralnog oblika ćelija koje se karakterišu prisustvom bičeva. Najveći broj vrsta živi slobodno, u sredinama koje su bogate organskim materijama a siromašne kiseonikom. Manji broj su komensali ili paraziti različitih organizama. Građa ćelijskog zida je po tipu Gram-negativna. Kreću se pomoću bičeva koji nisu u kontaktu sa spoljašnjom sredinom. Naime, 2-200 bičeva se nalaze između unutrašnje membrane i spoljašnjeg omotača. Ove strukture se nazivaju endoflagele ili aksijalne niti i sačinjene su od kontraktilnih vlakana. Aksijalne niti polaze sa krajeva ćelije prema centru, gde se preklapaju. U toku kretanja ćelija se često uvija i izvija, ali uvek ostaje spiralna. Neke vrste su fakultativni anaerobi ili anaerobi. Energiju dobijaju razlaganjem ugljenih hidrata ili aminokiselina. Krajnji proizvodi ovog procesa su ugljen-dioksid, alkoholi i organske kiseline. Razmnožavaju se deobom ćelije, a mirujući oblici nisu poznati.

Klasifikacija: U okviru ovog carstva se izdvajaju tri familije:

1. Familija Spirochaetaceae

2. Familija Brachyspiraceae

3. Familija Leptospiraceae

Rod Nostoc

2009-11-04T05:45:00.000-08:00

Rod Nostoc se posebno karakteriše izraženom pojavom obrazovanja kolonija veoma različitog, ali često stalnog, oblika. Pored ove osobine rod karakteriše i rasplinjavanje sare kod konaca u unutrašnjosti kolonije pri čemu se sara uočava samo na obodu kolonije, kao i sporama koje se javljaju u nizovima. Kolonije su meke ili tvrde, često veoma krupne. Dok su mlade imaju loptast oblik, a kasnije mogu imati različit oblik ili su kolonije bezlične. Kolonije su na periferiji obavijene više ili manje mekim peridermom ili su bez njega. Kada su vlažne kolonije su najčešće tamno maslinastozelene boje, mada mogu biti gotovo žute do smeđe. Kada su suve obično pocrne. Konci su celom svojom dužinom podjednake širine ili se slabije sužavaju uz heterociste. Građeni su od cilindričnih, ređe bačvastih do gotovo sferičnih ćelija. Varijacije veličine i oblika ćelija su ponekad očigledne i u okviru iste vrste, pa ne predstavljaju značajniji taksonomski karakter. Vegetativne ćelije su obično plavo-zelene ili maslinastozelene boje. Protoplazma sadrži 70% do 85% vode. Konci su u koloniji najčešće gusto i bez ikakvog rasporeda raspoređeni, a retko imaju radijalan raspored. Poseduju debele sluzne omotače koji se u delovima konaca koji su u unutrašnjosti kolonije rasplinjavaju, a mogu se očuvati u delovima konca koji se nalaze u perifernim delovima kolonije. Pojedini konci su celi u središnjim delovima kolonije, pa oni mogu imati ceo omotač rasplinut u homogenu masu kolonije. Trihomi koji se celom dužinom nalaze u perifernim delovima kolonije imaju u potpunosti očuvane sluzne omotače. Heterociste su interkalarne, pojedinačne ili se obrazuju nizovi od nekoliko heterocista. Samo pri formiranju hormogonija se heterociste mogu naći na krajevima trihoma. Akineti se u trihomu najčešće raspoređuju tako da grade niz, a retko su pojedinačne. Obično su elipsoidnog oblika i malo veći od vegetativnih ćelija. U trihomima predstavnika roda Nostoc akineti se obično nalaze na polovini puta između dve heterociste. Ovo je značajan taksonomski karakter za razlikovanje predstavnika roda Nostoc od predstavnika roda Anabaena, kod kojih se akineti obično nalaze uz heterociste. Interesantna je pojava da se ponekad gotovo sve ćelije trihoma transformišu u akinete. Hormogonije se obrazuju sporadično od bilo kojeg konca kolonije. One mogu da nastanu kidanjem končastog tela, dezintegracijom heterocisti, ili iz akineta iz koga niče nova hormogonija.

Carstvo Oxyphotobacteria

2009-11-03T08:01:00.000-08:00

Karakteristike: U okviru ovog carstva se nalaze dve grupe organizama koje su grupisane u zajedničko carstvo na osnovu savremenih molekularnobioloških analiza. Najveći broj predstavnika se hrani fotoautotrofno i pri procesu fotosinteze oslobađaju kiseonik. Smatra se da su plastidi nastali endosimbiontskim putem od pojedinih predstavnika ovih organizama. Međutim, manji broj predstavnika se hrani heterotrofno ili miksotrofno. Među predstavnicima ovog carstva se nalaze prokariotski organizmi sa najsloženijom morfološkom građom. Ona podrazumeva končaste oblike čije ćelije nisu nezavisne, već su povezane preko pora na susednim ćelijskim zidovima. Međutim, pored složenih trihalnih talusa, među ovim organizmima se sreću i vrste na jednoćelijskom i kolonijskom nivou morfološke organizacije. Većina vrsta je nepokretna, a pokretni oblici se kreću pomoću sluzne sare koju luče ćelije oko zidova. Takvi filamenti čine u fiziološkom smislu jedinstven sistem. Razmnožavanje se vrši vegetativnim, sporulativnim i paraseksualnim putem.

Klasifikacija: U okviru carstva se mogu razlikovati dva razdela:

1. Razdeo Gloeobacteria

2. Razdeo Cyanoprocaryota

Red Stigonematales

2009-11-03T07:12:00.000-08:00

Karakteristike: Grananje trihoma kod predstavnika reda Stigonematales je najčešće pravo, a ređe prividno. Pravo grananje je tipično (nepravilno bočno), pravilno dihotomo ili subdihotomo (prividno dihotomo), ponekad u obliku latiničnog slova V. Konci su izgrađeni od jednog ili više nizova ćelija. Konci sa više nizova ćelija se najčešće pojavljuju kod starijih delova trihoma. Rast trihoma je najčešće vršni. Pojedini predstavnici poseduju saru, dok kod drugih potpuno odsustvuje. Sara može biti različite debljine i konzistencije. Konci su retko pojedinačni. Najčešće obrazuju veoma raznolike grupacije. Grupacije su najčešće po tipu neoformljene, a ređe oformljene kolonije. Grupacije pojedinih vrsta urastaju u krečnjačku podlogu. Oblik konaca je veoma raznolik. Najčešće su konci različito izuvijani, ređe pravi. Obično su puzeći sa izdignutim ili sasvim uspravnim granama, a pri tom se glavni konac često razlikuje od bočnih grana koje se ponekad proširuju ka vrhu, a sasvim retko završavaju dlakom. Heterociste i hormogonije su svojstvene većini predstavnika reda. Znatno ređe se kod pojedinih predstavnika javljaju hormociste, a sasvim retko spore. Kod velikog broja predstavnika reda Stigonematales u starijim delovima konca javljaju se ćelije tipa Gloeocapsa. Trihomi između ćelija imaju dobro razvijene pregradne zidove sa porama preko kojih su ćelije međusobno povezane plazmodezmama.

Klasifikacija: Ovde će biti predstavljeni najznačajniji rodovi:

1. Rod Borzinema

2. Rod Capsosira

3. Rod Chlorogloeopsis

4. Rod Fischerella

5. Rod Leptopogon

6. Rod Hapalosiphon

7. Rod Mastigocladus

Red Oscillatoriales

2009-11-03T07:03:00.000-08:00

Karakteristike: Red Oscillatoriales je predstavljen višećelijskim končastim vrstama razdela Cyanoprocaryota. Ćelije u koncu su najčešće međusobno tesno povezane preko plazmadezmi. Ćelije obrazuju niz koji se naziva trihom i on može biti veoma različitog izgleda i predstavlja značajan sistematski karakter. Trihomi su po pravilu slobodni, a samo retko srastaju svojim bočnim stranama, a ponekad, najčešće na podlozi, obrazuju grupacije različitog oblika. Trihomi mogu da budu obavijeni sluznim omotačem, odnosno sarom, a mogu i da budu bez njega. Sara predstavlja dosta značajan sistematski karakter, ali je dosta nestabilan i promenljiv. Kada je trihom obavijen sarom, takav niz nazivamo filament. Trihomi predstavnika reda Oscillatoriales su homocitni, tj. sastoje se samo iz vegetativnih ćelija. Obično nisu granati, a ukoliko dolazi do grananja ono je najčešće prividno, a retko pravo. Trihomi su simetrični, tj. celom svojom dužinom jednake su širine, ili se simetrično sužavaju, odnosno proširuju na oba svoja kraja. Ređe su trihomi asimetrični, tj. sužavaju se od osnove ka vrhu i obično se tada na vrhu završavaju dlakom. Red Oscillatoriales obuhvata najjednostavnije višećelijske predstavnike razdela Cyanoprocaryota. Sve ćelije trihoma imaju isti oblik, građu i funkciju (sa izuzetkom vršnih ćelija) i sposobne su da se dele. Vršne ćelije trihoma najčešće se manje ili više razlikuju po obliku, često i građi, od ostalih ćelija trihoma i imaju taksonomski značaj. Razmnožavanje se vrši obrazovanjem hormogonija.

Klasifikacija: Ovde će biti prikazani najpoznatiji rodovi:

1. Rod Pseudanabaena

2. Rod Romeria

3. Rod Spirulina

4. Rod Phormidium

5. Rod Trichodesmium

6. Rod Lyngbya

7. Rod Oscillatoria

Rod Anabaena

2009-11-03T05:00:00.000-08:00

Filamenti vrsta roda Anabaena su pojedinačni ili ujedinjeni u meke, sluzave grupacije u obliku pihtijastih parčića (subgenus Dolichospermum)ili mekih, kožastih opni nepravilnog oblika rasprostrtih po podlozi (subgenus Anabaena). Trihomi kod predstavnika ovog roda su pravi ili na različite načine izuvijani, a ponekad spiralno uvijeni. Najčešće su celom svojom dužinom jednake širine, a ređe su na krajevima slabo suženi. Sara je bezbojna, nežna, rasplinjava se u vodi te je često slabo uočljiva. Heterociste su sferične, široko ovalne ili valjkaste, ponekad izdužene. Obično su malo veće od vegetativnih ćelija. Po pravilu su interkalarne, a na krajevima trihoma se mogu naći samo prilikom raskidanja filamenta. Obično se u jednom trihomu nalaze 3 do 9 heterocista, a retko više. Spore su sferične, ovalne ili valjkaste. Najčešće su pojedinačne mada se mogu naći i u nizovima. Obično se nalaze uz heterociste, a ređe su udaljene od njih. Vegetativne ćelije su cilindrične, u obliku bureta ili loptaste, svetloplavo-zelene ili maslinasto zelene boje. Dužina ćelija može biti kraća ili duža od njihove širine. Vegetativne ćelije predstavnika podroda Dolichospermum sadrže gasne vakuole, dok predstavnici podroda Anabaena ne poseduju gasne vakuole, ali im je često sadržaj ćelije granuliran. Terminalne ćelije ne sadrže vakuole, ponekad su blago konusno izdužene na vrhu su konusno zaobljene ili loptaste. Većina predstavnika ovog roda naseljava plankton slatkih stajaćih vode u kojima često izazivaju cvetanje vode. Vrste koje ne naseljavaju plankton obično žive u jezerima, ribnjacima i tresetnim blatima. Manji broj vrsta živi izvan vode, a ponajviše vlažna zemljišta. Manji broj predstavnika naseljava termalne izvore ili živi epifitno. Nekoliko vrsta je pronađeno u bentosu slanih voda. Mnoge vrste imaju ograničeno rasprostranjenje, ali generalno gledano rod Anabaena je ima kosmopolitsko rasprostranjenje.

Familija Microchaetaceae

2009-11-03T04:52:00.000-08:00

Karakteristike: Trihomi predstavnika familije Microchaetaceae su izgrađeni od jednog niza ćelija. Celom svojom dužinom su jednake širine ili su diferencirani na osnovu i vrh. Na vrhovima su prošireni ili suženi. Čak i kada su na vrhovima suženi ne završavaju se dlakama. Obično nisu granati, a kada se i javlja grananje ono je prividno. Uvek su obavijeni sarom koja može da obavija jedan ili više trihoma. Heterociste su interkalarne ili bazalne. Razmnožavanje se vrši hormogonijama, a obrazuju se i trajne spore. U okviru familije se razlikuju dve subfamilije sa više rodova.

Klasifikacija: U okviru ove familije se nalaze sledeći rodovi:

1. Rod Camptylonemopsis

2. Rod Fortiea

3. Rod Microchaete

4. Rod Coleodesmiopsis

5. Rod Coleodesmium

6. Rod Hassallia

7. Rod Petalonema

8. Rod Tolypothrix

Familija Scytonemataceae

2009-11-03T04:48:00.001-08:00

Karakteristike: Trihomi predstavnika ove familije su izgrađeni od jednog niza ćelija. Celom svojom dužinom su jednake širine, ili su na krajevima slabo prošireni ili slabo suženi, ali se nikada krajevi ne završavaju dlakama. Ponekad su trihomi polarizovani, odnosno diferencirani na osnovu i vrh. Rast trihoma je najčešće vršni, a ređe interkalarni. Heterociste su interkalarne ili bazalne. Spore se obrazuju veoma retko. Sara je prisutna kod svih vrsta familije Scytonemataceae i najčešće obavija jedan, ređe nekoliko trihoma. Sara je najčešće debela, može biti homogena ili slojevita. Ukoliko je slojevita slojevi mogu biti međusobno paralelni ili se levkasto razliaze. Za razliku od prethodne tri familije reda Nostocales za koje grananje nije bilo tipično, za familiju Scytonemataceae je karakteristično prividno grananje, dvojno ili pojedinačno. Hormogonije se obrazuju od najmlađih delova trihoma.

Klasifikacija: U okviru ove familije se izdvajaju sledeći rodovi:

1. Rod Kyrtuthrix

2. Rod Scytonema

3. Rod Scytonematopsis

4. Rod Spirirestris

Familija Rivulariaceae

2009-11-03T04:35:00.000-08:00

Karakteristike: Trihomi predstavnika ove familije su izgrađeni od jednog niza ćelija. Asimetrični su, odnosno sužavaju se od osnove ka vrhu. Trihomi se na vrhu najčešće završavaju dlakom različite dužine. Rast trihoma je interkalarni, pri čeme se uočava meristemska zona. Trihomi najčešće nisu granati, a kada se i javlja grananje ono je prividno. Sve vrste svrstane u ovu familiju imaju saru. Sara pojedinih vrsta se rasplinjava u vodi, a kod nekih ona je slojevita i u tom slučaju se često slojevi levkasto razilaze. U sari se nalazi uvek po jedan trihom sa izuzetkom mesta na kojima dolazi do prividnog grananja. Na tim mestima osnova prividnih grana može se naći u sari majčinskog trihoma. Heterociste su najčešće bazalne, ređe interkalarne, dok kod pojedinih predstavnika familije Rivulariaceae potpuno odsustvuju. Hormogonije se obrazuju na vrhovima trihoma nakon otpadanja dlaka. Pojedine vrste obrazuju akinete, dok ih pojedine ne obrazuju.

Klasifikacija: U okviru ove familije se nalaze sledeći rodovi:

1. Rod Calothrix

2. Rod Dichothrix

3. Rod Gardnerula

4. Rod Gloeotrichia

5. Rod Isactis

6. Rod Rivularia

7. Rod Sacconema

Familija Nostocaceae

2009-11-03T04:22:00.000-08:00

Karakteristike: Predstavnici ove familije nemaju granate trihome. Trihomi su izgrađeni od jednog niza ćelija, a izuzetak predstavljaju pojedine vrste roda Nostoc čije hormogonije pri klijanju obrazuju dva niza ćelija. Rastu interkalarno, najčešće su celom svojom dužinom jednake širine, a ređe se na oba kraja pravilno sužavaju i završavaju končasto-izduženim ćelijama. Sara uvek obavija jedan trihom. Najčešće je debela i sluzava, a u vodi se često rasplinjava i tada nije uočljiva. Konci mogu da se razvijaju pojedinačno ili u grupama. Ukoliko se razvijaju u grupama grade mikroskopske, a neretko i makroskopske kolonije različitog oblika. Heterociste su interkalarne ili terminalne, a ponekad odsustvuju. Mogu posedovati i akinete (spore). Ako postoje, akineti se razvijaju pojedinačno ili po nekoliko u nizu. Hormogonije se obrazuju raspadanjem konca na veći broj delova. Vrste familije Nostocaceae najčešće naseljavaju vodenu sredinu, mada se često nalaze i na vlažnim površinama van vode. Predstavnici nekih rodova isključivo naseljavaju slatke vode, dok predstavnici nekih drugih rodova naseljavaju isključivo morske ekosisteme. Predstavnici pojedinih rodova naseljavaju i slatkovodne i morske ekosisteme. Pojedini predstavnici familije žive epifitno, a izvestan broj predstavnika čini fotobiont u lišajima. U okviru familije se razlikuju dve subfamilije sa većim brojem rodova.

Klasifikacija: U okviru ove familije se izdvajaju sledeći rodovi:

1. Rod Anabaena

2. Rod Anabaenopsis

3. Rod Aphanizomenon

4. Rod Cylindrospermopsis

5. Rod Cylindrospermum

6. Rod Hormothamnion

7. Rod Hydrocoryne

8. Rod Raphidiopsis

9. Rod Richelia

10. Rod Thiochaete

11. Rod Wollea

12. Rod Aulosira

13. Rod Isocystis

14. Rod Nodularia

15. Rod Nostoc

16. Rod Trichormus

Red Nostocales

2009-11-02T14:13:00.000-08:00

Karakteristike: Trihomi predstavnika reda Nostocales su uvek izgrađeni od jednog niza ćelija. Ćelije se uvek dele u jednom pravcu – poprečno u odnosu na uzdužnu osu trihoma. Samo u retkim slučajevima kao stadijum u razvoju, kod nekih predstavnika može da dođe i do uzdužne deobe ćelija i obrazovanja trihoma čiji je jedan deo izgrađen od dva niza ćelija. Pored vegetativnih ćelija, u građi trihoma obično učestvuju i heterociste ili akineti ili i heterociste i akineti. Trihomi nisu granati ili je grananje prividno. Kod velikog broja predstavnika trihomi nisu diferencirani na osnovu i vrh, dok je kod nekih predstavnika ova diferencijacija jasno izražena. Otuda se često red deli na dva podreda – Symmetreae i Asymmetreae. Rast trihoma je vršni ili interkalarni. Kod nekih predstavnika sara je dobro razvijena, dok se kod drugih u vodi rasplinjava i nije uočljiva. Kod predstavnika koji imaju saru, u njoj se najčešće nalazi jedan trihom, ređe mali broj trihoma.

Klasifikacija: U okviru reda Nostocales se izdvajaju sledeće familije:

1. Familija Microchaetaceae

2. Familija Nostocaceae

3. Familija Rivulariaceae

4. Familija Scytonemataceae

Rod Synechococcus

2009-11-02T14:09:00.000-08:00

Ćelije predstavnika roda Synechococcus su pojedinačne ili se grupišu u mikroskopske ili makroskopske nepravilne klastere. Nikada ne grade sluzave kolonije. Ćelije ponekad grade pseudofilamente od dve, ređe četiri u nizu, a izuzetno retko su sretani slučajevi ovakvih filamenata u kojima se nalazio veći broj ćelija, čak do dvadeset. U okviru pseudofilamenta ćelije su povezane svojim krajevima. Sluzni omotač potpuno odsustvuje, a sasvim retko se oko pojedinačnih ćelija uočava tanki, homogen, difuzan i bezbojan omotač. Ćelije su izduženo elipsoidne ili cilindrične, ponekad im je dužina i nekoliko puta duža od širine. Dužina im se kreće od 1,5 μm pa do 20 μm, a retko su sretane i duže ćelije. Najčešće im se širina kreće između 0,4 μm i 6 μm, a ređe i do 11 μm. Obično su prave, a ređe slabo iskrivljene. Imaju zaobljene krajeve. Tilakoidi su parietalno uređeni i lokalizovani uz ćelijske zidove. Sadržaj ćelije je obično homogen, a ponekad se uočava nekoliko osamljenih granula. Ćelije su obično bledoplavo-zelene boje, a ređe maslinastozelene, svetloplavo-zelene ili roze boje. Ne poseduju mogućnost hromatske adaptacije. Ćelije se aktivno kreću i ovakvo stanje se označava kao stadijum planokoke. Predstavnici roda Synechococcus se razmnožavaju isključivo ćelijskom deobom. Po tipu ćelijske deobe je binarna fisija koja se odvija transverzalno i to uvek u jednoj ravni u uzastopnim generacijama koja je poprečno postavljena u odnosu na dužu osu ćelije. Ovim procesom nastaju dve kćerke ćelije. Ukoliko je došlo do simetrične deobe majke ćelije nastaju dve izomorfne ćerke ćelije, a ukoliko je došlo do asimetrične deobe majke ćelije nastaju dve heteromorfne ćerke ćelije. Do asimetrične deobe ćelije dolazi u suboptimalnim uslovima u kojima se jedinka našla. Novonastale ćerke ćelije ponekad ostaju zajedno nagrađujući pseudofilament. Pre sledeće deobe ćerke ćelije rastu više ili manje do veličine majke ćelije.

Rod Gloeocapsa

2009-11-02T14:06:00.000-08:00

Ćelije predstavnika roda Gloeocapsa su retko pojedinačne, a obično se grupišu u kolonije. Kolonije mogu biti mikroskopske u obliku malih nepravilnih agregacija ili makroskopske u obliku velikih želatinoznih, amorfnih nakupina koje ponekad prekrivaju velika područja vlažnih kamenitih podloga. Kolonije su izgrađene od 2-4-8 pa do mnogo ćelija koje su obavijene zajedničkim sluznim omotačem koji je obično širok i sastavljen od više tanjih lamelarnih omotača. Slojevitost omotača se izuzetno retko gubi i to najčešće pod dejstvom posebnim ekoloških faktora i u laboratorijskim uslovima i tada je sluzni omotač homogen. Ćelije su u koloniji raspoređene nepravilno, više ili manje udaljene jedna od druge, a u starijim kolonijama se nalaze u velikom broju, pa su često zbijene. Pojedinačne ćelije proizvode nakon deobe vlastite široke omotače, koji obično ne prate samo oblik ćelije. Ćelije su najčešće loptaste, a ređe elipsoidne. Ukoliko su međusobno tesno priljubljene zadobijaju blag poluloptast ili zaobljeno-višeugaoni bolik, ali se ovo izuzetno retko događa kod predstavnika roda Gloeocapsa. Boja im je svetloplavo-zelena ili maslinasto zelena. U ćelijskom sadržaju se često nalazi malo granulitanog materijala, ali su granule pojedinačne. Gasne vakuole su pronađene samo kod jedne planktonske vrste. Oko svake ćelije se nalaze sluzni omotači. Oni su retko tanki, češće su debeli i ponekad u obliku naduvanih mehurova. Mekani su, bezbojni ili obojeni, slojeviti ili homogeni. Predstavnici roda Gloeocapsa se vegetativno razmnožavaju binarnom fisijom u okviru sluznih omotača subkolonija i to u tri prostorne ravni koje se nalaze pod uglom od 90 stepreni u uzastopnim generacijama. Ćerke ćelije izlaze iz omotača matične subkolonije ali ostaju u generalnom omotaču kolonije, a pri tom ne nasleđujući deo sopstvenog sluznog omotača, već ga posle osamostaljivanja same produkuju. Novonastale ćelije rastu do veličine majke ćelije pre sledeće deobe. Ovim procesom kolonija raste i u njoj se produkuje više manjih kolonija, odnosno subkolonija. Proces formiranja novih kolonija se odvija oslobađanjem subkolonija ili pojedinačnih ćelija (u ovom slučaju sa ili bez sopstvenih omotača) iz matične kolonije. Zatim se u ovako novonastalim kolonijama odvija rast i deoba ćelija i stvaranje subkolonija dok cela kolonija ne postigne određenu veličinu, nakon čega proces stvaranja novih kolonija počinje iz početka. Kod nekih vrsta je zabeleženo stvaranje nanocita, a kod nekih spora. Spore su jednoćelijske ili dvoćelijske.

Rod Microcrocis

2009-11-02T14:03:00.000-08:00

Predstavnici roda Microcrocis imaju sluzave, pločaste, jednoslojne, slobodno živeće kolonije. Najčešće su mikroskopskih, a ređe makroskopskih dimenzija. Kolonije makroskopskih dimenzija se često sastoje od više manjih kolonija unutar generalne kolonije. U mlađim stadijumima razvića ćelije su često pravilno raspoređene u nizove, a kasnije dolazi do deformisanja ovih nizova u nepravilno uređenu koloniju. Unutar kolonije ćelije su postavljene pod pravim uglom u odnosu na pljosnati oblik kolonije. Zbog ovakvog rasporeda ćelija u koloniji, pri posmatranju na mikroskopu vide se vršni krajevi ćelija koji su okrugli. Ovo je značajan taksonomski i determinacijski karakter jer se na osnovu njega jasno razlikuje od sličnog roda Coccopedia. Površina kolonije je ravna ili talasasta. Sluz kolonije je bezbojna i homogena. Ćelije vrsta roda Microcrocis su elipsoidne do cilindrične. Obično su u mlađim fazama životnog ciklusa elipsoidne, a kasnije se izdužuju i zadobijaju cilindričan izgled. Krajevi ćelija kod svih vrsta su zaobljeni, a sasvim retko se u nekim fazama životnog ciklusa javljaju ćelije koje nemaju zaobljene krajeve. Ne poseduju sluzne omotače. Ultrastruktura ćelija ovog roda je gotovo nepoznata. Najbolje je proučena vrsta M. geminata u čijem su protoplastu uočeni talasasti tilakoidi raspoređeni ravnomerno po ćeliji. Vrste roda Microcrocis naseljavaju male stajaće i sporotekuće vode, ali i vodene basene sa dobro razvijenom vaskularnom florom i krupnim algama koje se razvijaju na peščanoj podlozi. Slatkovodni predstavnici su daleko brojniji, dok slanu i slankastu vodu naseljavaju samo dve do sada poznate vrste koje su pronađene u priobalnom delu mora i rečnim estuarima (M. sabulicola i M. marina). Najveći broj do sada poznatih vrsta ovog roda naseljava područja severne umerene zone, a ponajviše Evropu i Severnu Ameriku, dok je u tropima opisan mali broj vrsta.

Rod Merismopedia

2009-11-02T13:59:00.000-08:00

U okviru roda Merismopedia se nalaze predstavnici na kolonijalnom nivou morfološke organizacije. Kolonije su najčešće mikroskopske, a sasvim retko makroskopske, uvek slobodno živeće. Imaju oblik jednoslojnih ploča, najčešće pravilnog kvadratnog ili pravougaonog oblika. Međutim, ređe dolazi do deformacije pravilnog oblika kolonija u starijim životnim fazama. Površina kolonije je najčešće ravna, mada kod nekih vrsta može biti talasasta. Kod oblika sa velikim kolonijama može doći do diferenciracije kolonije na više manjih kolonija koje su obavijene zajedničkim sluznim omotačem. Kolonije se sastoje od nekoliko do većeg broja ćelija, a par vrsta ima kolonije izgrađene od preko 4000 ćelija. Sluzni omotač kolonija je bezbojan, homogen, na ivicama kolonija u obliku uskog ili širokog pojasa. Ćelije su sferične, široko elipsoidne ili loptaste, a retko su poluloptastog oblika i to samo kod vrsta čije su ćelije u koloniji tesno raspoređene. Obično su u okviru kolonije raspoređene u parovima, u grupama od po četiri, osam ili više ćelija. Takođe, kod pojedinih vrsta ćelije u okviru kolonije grade pravilne nizove koji su međusobno postavljeni pod pravim uglom. Ponekad dolazi do deformacije pravilnog rasporeda ćelija u koloniji usled mehaničkih pritisaka koje vrši spoljašnja sredina ili koje same ćelije međusobno stvaraju. Ćelije imaju homogen sadržaj bledoplavo-zelene, ljubičaste ili ružičaste boje. Kod par vrsta su u centralnim delovima ćelije pronađena prelomna tela koja se nazivaju aerotopi. Kod svih detaljnije proučenih vrsta roda Merismopedia pronađeni su parijetalno raspoređeni tilakoidi. Ćelije poseduju sopstvene želatinozne omotače ili su bez njih. Svi predstavnici roda Merismopedia naseljavaju vodenu sredinu i to neki morsku, a drugi slatkovodnu. Slatkovodni predstavnici su daleko brojniji, dok slanu i slankastu vodu naseljava mali broj vrsta. U vodi slobodno plivaju, a samo izuzetno mogu da se nađu na nekoj podlozi i to najčešće epifitno na krupnijim biljkama, a retko na nekoj drugoj podlozi. Najpovoljnija sredina za razviće predstavnika roda Merismopedia su priobalne zone vodenih basena sa stajaćom vodom i mnoštvom krupnijih biljaka, pre svega skrivenosemenica. Pojedine vrste su pronađene i u planktonu. Većina do sada proučenih vrsta ovog roda naseljavaju severnu umerenu zonu, dok je u tropima nađen mali broj vrsta, ali se predpostavlja da će se i u tropskom i subtropskom pojasu pronaći veliki broj vrsta, jer se svake godine opiše par vrsta sa tih područja. Mnoge vrste ovog roda produkuju lipopolisaharide koji u kontaktu sa kožom čoveka dovode do njenog nadražaja.

Rod Chroococcus

2009-11-02T13:53:00.000-08:00

Predstavnici roda Chroococcus su kolonijalni organizmi, ali se u starijoj ruskoj literaturi mogu naći opisi ovog roda u kojima se navodi da obuhvata isključivo jednoćelijske predstavnike. Danas se zna da samo u retkim slučajevima dolazi do obrazovanje pojedinačnih jedinki, a da se najčešće grupišu u mikroskopske kolonije sa malim brojem ćelija. Ovakve kolonije su više-manje sveričnog oblika. U retkim slučajevima dolazi do formiranja makroskopskih kolonija sa velikim brojem ćelija koje imaju želatinoznu konzistenciju i koje su rasprostrte po podlozi. Kolonijalni sluzni omotač je najčešće homogen, bezbojan i difuzan, a u ređim slučajevima je slojevit, jasno ograničen i u ređim slučajevima obojen. Svaka ćelija obrazuje vlastite sluzne omotače. Na osnovu građe ćelijskih sluznih omotača je izvršena podela roda na dva podroda. Tako predstavnici grupisani u podrod Chroococcus poseduju homogene ili slojevite ćelijske omotače koji obično prate oblik ćelije, dok predstavnici podroda Limnococcus u starijim stadijumima razvića poseduju ćelijske omotače koji se rasplinjavaju u opštu kolonijsku sluz, ali tako da ćelije ostanu udaljene jedna od druge. Ćelije su retko sferičnog oblika i to samo u mladim stadijumima razvoja. Obično imaju poluloptast izgled, a ređe nepravilan. Ćelijski sadržaj homogen ili granuliran, a ponekad sa nekoliko istaknutih granula koje se uočavaju i svetlosnim mikroskopom. Obično je bledoplavo-zelene boje, a ređe žućkaste, ruze ili ljubičaste. Samo kod nekih planktonskih vrsta se javljaju aerotopi. Tilakoidi su koncentrisani na periferiji ćelije. Deoba ćelije se obavlja u tri prostorne ravni postavljene pod pravim uglom jedna u odnosu na drugu u prva tri uzastopne generacije. Kasnije deoba postaje više ili manje nepravilna, odnosno obavlja se i u drugim pravcima. Ćerka ćelija pre sledeće deobe raste više-manje do veličine majke ćelije, ali retko u originalnom obliku. Ćerke ćelije nakon formiranja oblika obrazuju vlastite želatinozne omotače. Deobom kolonije se najčešće obrazuje više manjih kolonija, a u ređim slučajevima se kolonija raspada na pojedinačne ćelije koje zatim deobama obrazuju nove kolonije.

Rod Chamaesiphon

2009-11-02T13:48:00.000-08:00

Rod Chamaesiphon je predstavljen jednoćelijskim, a ređe kolonijalnim modrozelenim prokariotima. Ukoliko se egzospore sasvim odvajaju od majke ćelije tada nastaju jednoćelijski predstavnici. Međutim, kod pojedinih vrsta se egzospore pričvršćuju za ivicu peharastog sluznog omotača i razvijaju se u nove jedinke koje ostaju u vezi sa majkom ćelijom. Na taj način nastaju kolonije veoma različitog oblika i znatnih dimenzija. One mogu da budu sluzave tvorevine sa radijalno raspoređenim nizovima ćelija, tvorevine končastog oblika, nepravilno granate tvorevine ili višeslojne tvorevine u obliku različito obojenih zona. Kod pojedinih predstavnika za koje je karakteristično da se egzospore razvijaju neposredno nakon odvajanja od majke ćelije, obrazuju se diskolike grupacije sa gusto raspoređenim ćelijama, pri čemu je centralno postavljena ćelija najstarija. Obrazovanje diskolike tvorevine je počelo i nastavlja se odvajanjem egzospora od ove ćelije. Pojedine vrste grade prividno parenhimske tvorevine. Ovakve grupacije nastaju kombinacijom obrazovanja kolonija i posebnih slojeva. Međusobno tesno sbližene ćelije tvore bazalni deo iz kog se sastoje slojevi od kojih se naviše pružaju više-manje končasto raspoređeni nizovi ćelija koji nastaju razvijanjem egzospora. Ti filamenti se završavaju ćelijama koje su tipične za rod Chamaesiphon. Te ćelije produkuju egzospore koje odmah klijaju u novu jedinku. Ćelije su polarizovane, odnosno diferencirane na osnovu i vrh. Za podlogu su utvrđene direktno svojim osnovama koje su transformisane u male diskove ili posredstvom kratke, sluzne drške. U mlađim životnim stadijumima ćelije su loptaste, a kasnije zadobijaju elipsoidan, kruškolik, štapićast ili cilindričan oblik. Ćelijski zid je često slojevit tako da se slojevi međusobno razdvajaju što u zrelom stadijumu razvića dovodi do njegovog cepanja na vrhu ćelije i do formiranja tvorevine u obliku pehara. Oko ćelije se nalazi sluzni omotač u obliku pehara. Ponekad je tanak i homogen, a ponekad debeo i slabo slojevit. Obično je čvrst ili više-manje osluzaveo, bezbojan ili žut do tamnije mrke boje. Protoplast koji je smešten ispod ćelijskog zida kod većine vrsta nije go. Obično je homogen, ali se kod pojedinih vrsta nalaze pojedinačne granule (cijanoficinske granule, karboksizomi). Tilakoidi su smešteni parijetalno i talasastog su oblika. U nekim slučajevima se nalaze u centroplazmi. Ćelijski sadržaj je bledoplavo-zelene boje, a ređe siv, ružičast ili crveno-ljubičast. U retkim slučajevima se javlja bezbojan protoplast.

Red Chroococcales

2009-11-02T13:40:00.000-08:00

Karakteristike: Red Chroococcales obuhvata predstavnike razdela Cyanoprocaryota koji su na jednoćelijskom i kolonijalnom stepenu morfološke organizacije. Pojedini oblici su slobodnoplivajući, dok su drugi pričvršćeni za podlogu. Kolonije se obrazuju zahvaljujući deobama ćelija koje se međusobno slepljuju pomoću sluzi, a u ređim slučajevima čvrstim spajanjem samih ćelija. Ćelije su u koloniji raspoređene bez ikakvog reda ili više ili manje pravilno. Ukoliko su raspoređene pravilno, njihov raspored može da bude veoma različit, ali sasvim retko ćelije se raspoređuju u nizovima. Ćelije mogu biti različitog oblika, najčešće nisu diferencirane na osnovu i vrh. Kod pojedinih predstavnika ovog reda uočava se polarizacija ćelija na osnovu i vrh. Kod pojedinih vrsta koje imaju izraženo končast talus ponekad dolazi do bočnog srastanja nizova i tako grade prividno parenhimske tvorevine unutar kojih se ponekad teško zapaža ili se uopšte ne uočava primarna građa konca. Između ćelija u trihomima i kolonijama ovih algi nikada se ne nalaze plazmodezmi. Razmnožavanje predstavnika reda Chroococcales vrši se deobom ćelija kod jednoćelijskih predstavnika, odnosno raskidanjem kolonija ili izbacivanjem pojedinačnih ćelija iz kolonije kod kolonijskih oblika. Sasvim retko dolazi do obrazovanja nanocita, planokoka i spora, a predstavnici pojedinih familija se razmnožavaju i endosporama i egzosporama.

Klasifikacija: Ovde će biti prikazani najpoznatiji rodovi:

8. Rod Microcystis

Rod Rhabdoderma

2009-11-02T13:36:00.000-08:00

Ćelije predstavnika roda Rhabdoderma se sasvim retko nalaze pojedinačno ili u parovima. Najčešće se grupišu u makroskopske pljosnate ili ovalne kolonije u kojima su ćelije utopljene u opštu homogenu sluz. Kolonijalna sluz je bezbojna, bez struktura, homogena i obično difuzna na marginama pa se teško uočava. Kolonije su obično građene iz relativno malog broja ćelija, a samo ponekad starije kolonije poseduju mnogo ćelija. Ćelije su izdužene, odnosno dugo ovalne do štapićaste, a na krajevima su zaobljene. Mogu biti prave, a ponekad su savijene polukružno ili u obliku slova S. Sadržaj ćelije je homogen, najčešće bledoplavo-zelene boje, a ređe ružičaste. Ćelije su u koloniji uređene pravilno, udaljene jedna od druge, orijentisane više ili manje u jednom smeru ili u pravilne nizove. Međutim, ovakav raspored ćelija u koloniji je često poremećen u starijim kolonijama. Zapažena je pojava da se često u koloniji nalazi jedna ekstremno duga ćelija u odnosu na druge u istoj koloniji. Ćelije retko poseduju sopstvene homogene, želatinozne omotače koji su često nejasni i rasplinjavaju se u opštu kolonijsku sluz. Ćelije predstavnika roda Rhabdoderma se dele binarnom fisijom. Deoba se odvija u jednoj ravni koja je postavljena poprečno u odnosu na uzdužnu osu ćelije. Deoba može biti simetrična ili asimetrična. Ćerke ćelije nakon deobe često ostaju zajedno gradeći kratke pseudofilamente. Do raspadanja kolonije dolazi lako, jer nema dobro razvijen sluzni omotač. Najveći broj predstavnika roda Rhabdoderma naseljava slatke stajaće vode, dok je samo jedna vrsta pronađena u morima. Par vrsta je pronađeno i van vode, na vlažnim mestima. Slatkovodne vrste uglavnom naseljavaju plankton, a par vrsta je pronađeno u metafitonu i detritusu nezagađenih voda među krupnim vodenim biljkama.

Razdeo Diurodrilida

2009-11-01T11:42:00.000-08:00

Karakteristike: To su nesegmentisane životinje koje naseljavaju morske ekosisteme. Telo im je bilateralno simetrično, dorzoventralno spljošteno, a sa ventralne strane se nalaze cilije koje služe za lokomociju. Adultne jedinke su duge između 250 i 450 mikrometara. Širina se kreće između 50 i 80 mikrometara, a trup je najširi deo tela. Telo se karakteriše odsustvom dodataka, a podeljeno je na dva dela - izduženu glavu i trup. Za ove životinje je karakteristično da na zadnjem delu tela imaju dva izraštaja kojima se oslanjaju ili pričvršćuju za podlogu. U glavenom regionu se nalazi par lepljivih žlezda. Sve vrste ove grupe poseduju lepljive žlezde i na izraštajima koji se nalaze na zadnjem kraju tela. Osim ventralnih cilija koje služe za kretanje, na telusu prisutne i cilije koje služe kao čulni receptori. Ove čulne cilije se nalaze na ventralnoj, lateralnoj i dorzalnoj strani tela. Nervni sistem je ganglionernog tipa i ne karakteriše se prisustvom serijskog ponavljanja. Ekskretorni sistem se sastoji od tri para protonefridija. Polni sistem je gonohoristički.

Klasifikacija: Razdeo Diurodrilida obuhvata samo rod Diurodrilus sa tri vrste:

1. Vrsta Diurodrilus dohrni

2. Vrsta Diurodrilus minimus

3. Vrsta Diurodrilus subterraneus

Razdeo Ascetospora

2009-10-31T09:34:00.000-07:00

Karakteristike: U okviru ovog razdela se svrstava oko 35 slabo proučenih vrsta. Telo im je u početku jednoćelijsko, a kasnije postaje plazmoidno. Žive kao endoparaziti ponajviše morskih životinja, a najčešće školjki i člankovitih crva. Zbog toga mogu da nanesu veliku štetu uzgajalištima školjki. Međutim, poznate su i vrste koje žive kao paraziti slatkovodnih životinja. Infektivni oblici, odnosno spore se karakterišu tankim omotačem. Spore najvećeg broja vrsta imaju jedan otvor kroz koji izlazi ameboidni začetak. Iz ovog ameboidnog stadijuma se u ćelijama domaćina razvija višejedarna jedinka. U okviru razdela se nalaze vrste kod kojih su spore građene od više infektivnih jedinki (sporozoita), kao i one čije spore sadrže samo jedan sporozoit. Do danas nije poznat način obrazovanja spora. Mitoza je po tipu zatvorena. Trofičke ćelije su generalno višejedarne. U jedrima se nalazi deobno vreteno, čiji rudimenti zaostaju tokom interfaze. Mitohondrije se karakterišu tubularnim kristama.

Klasifikacija: U okviru razdela Ascetospora (Haplosporidia) možemo razlikovati dve klase:

1. Klasa Haplosporidea

2. Klasa Paramyxea

Razdeo Gromiidae

2009-10-31T09:19:00.000-07:00

Ovaj razdeo obuhvata samo rod Gromia koji je široko rasprostranjen. To su jednoćelijski organizmi koji naseljavaju morske i slatkovodne ekosisteme. Podsećaju na predstavnike razdela Foraminifera zbog ameboidnog oblika ćelije. Karakterišu se jednokomornom ljušturom koja je izgrađena od organskih supstanci. Boja ljušturice je obično smeđa i najčešće poseduje samo jedan otvor. Kroz otvor ljušture izlaze pseudopodije koje su po tipu filopodije, a njihova protoplazma nije granularna kao što je to slučaj kod foraminifera. One se granaju i anastomoziraju, ali nikada ne grade mrežu. U protoplastu ćelija se nalazi veliki broj jedara, a mitohondrije se karakterišu tubularnim kristama. Gameti ovih organizama poseduju jedan bič pomoću koga se kreću.

Razdeo Foraminifera

2009-10-31T08:55:00.000-07:00

Foraminifera (od latinskih reči foramen-otvor i ferre-nositi) su grupa praživotinja srodna amebama. Žive pretežno u morima. Telo im je pokriveno ljušturom koja može biti različitog oblika – cevastog, sferičnog, spiralnog ili nekog drugog. Na njoj se nalaze otvori kroz koje se ispružaju pseudopodije. Ljuštura je najčešće od krečnjačke materije, ređe od želatinoznog, hitinskog ili prikupljenog materijala, kao što su zrna peska, spikule sunđera i dr. Razmnožavaju se smenom polne i bespolne generacije. Neke foraminifere žive pričvršćene za biljke ili polipe na morskom dnu, druge puze po dnu. Najviše njih, međutim, vodi pelaški način života. Značajne su jer im se krečnjačke ljušture posle njihove smrti talože, gradeći slojeve Zemljine kore; 35% dna današnjih okeana sastoji se od naslaga nekih pelaških formi foraminifera, uglavnom globigerina. Egipatske piramide su izgrađene od kamenih blokova isečenih iz slojeva formiranih od ljuštura izumrlih foraminifera – numulita. Geolozi se služe poznavanjem izumrlih foraminifera za otkrivanje naftonosnih slojeva. Kreda se takođe sastoji od sitnih ljuštura izumrlih foraminifera.

Podcarstvo Foraminiferozoa

2009-10-31T07:16:00.000-07:00

U okviru ovog podcarstva možemo razlikovati tri razdela:

1. Razdeo Ascetospora

2. Razdeo Foraminifera

3. Razdeo Gromiidae

Podcarstvo Eukaryomonadae

2009-10-31T06:34:00.000-07:00

Karakteristike: Ova grupa organizama poseduje mali broj zajedničkih karakteristika. To su eukariotski organizmi na jednoćelijskom nivou morfološke organizacije. Pojedini predstavnici se odlikuju pločastim mitohondrijalnim kristama, a drugi tubularnim. Skoro svi predstavnici se hrane fotoautotrofno. U plastidima se kao glavni pigmenti nalaze hlorofil a i c.

Klasifikacija: U okviru podcarstva se razlikuju sledeći razdeli:

1. Razdeo Cryptophyta

2. Razdeo Picophyta

3. Razdeo Haptophyta

4. Razdeo Centrohelomonada

5. Razdeo Telonemia

6. Razdeo Katablepharida

Razdeo Eustigmatophyta

2009-10-31T06:24:00.000-07:00

Razdeo obuhvata 12 vrsta grupisanih u sedam rodova i četiri familije. Grupa je dobila naziv Eustigmatophyta zbog toga što svi pokretni predstavnici ovog razdela poseduju stigmu (eu – dobro, stigma – očna mrlja, phyta – biljka). Predstavnici ovog razdela su izdvojeni u posebnu grupu iz razdela Xanthophyta zbog karakteristične očne mrlje, a i zbog specifične celokupne citološke organizacije. Većina predstavnika su kokoidni, slatkovodni predstavnici ili edafofitne alge, izuzev roda Nannochloropsis koji je predstavnik morskog fitoplanktona. Ovaj rod ima prečnik ćelije oko 0,2 μm i nekada se svrstavao u razdeo Chlorophyta. Svi predstavnici razdela su autotrofni. Očna mrlja predstavnika razdela Eustigmatophyta se razlikuje od očne mrlje predstavnika razdela Xanthophyta jer se nalazi izvan hromoplasta i to blizu bazalnih tela u osnovi biča. Očna mrlja je crvene boje i sastoji se od mnoštva globula. Ćelije sadrže jedan ili više hromoplasta loptastog oblika u kojima se nalaze grupacije od po tri tilakoida. Bazalna tela su normalna jedno na drugo i u kontaktu su sa rizoplastom. Mitohondrije imaju cevaste kriste. Ultrastruktura jedra nije poznata, ali se zna da je povezano sa rizoplastom. Rezervne supstance nisu detaljnije proučene, ali se zna da se javlja glukozni polisaharid. Zoidi (vegetativne pokretne jedinke) su izduženi sa jednim ili dva pleuronematična biča. Goldžijev aparat je prisutan. Nema podataka o centriolama. Mitoza, polno razmnožavanje i životni ciklus nisu opisani. Zoospore ne sadrže goldžijev aparat, a hromoplastni endoplazmatični retikulum nije u vezi sa jedrom.

Razdeo Haptophyta

2009-10-31T06:18:00.000-07:00

Ova grupa protista se u literaturi može naći još i pod nazivima Prymnesiophyta, Prymnesiophyceae i Coccolithophoridophycidae. Grupa obuhvata oko 500 recentnih vrsta svrstanih u 50 rodova, a poznat je i veliki broj fosilnih predstavnika razdela Haptophyta čiji su ostaci, kokoliti, nađeni još u kambrijumskim slojevima. Međutim, dobro su proučeni i opisani oblici tek od jure. Ove alge većinom žive u planktonu toplih mora i okeana, mada su pojedine vrste pronađene u slatkim vodama i na kopnu. Pojedini predstavnici razdela su toksični za vodene organizme, u prvom redu ribe. Predstavnici ovog razdela su autotrofni, osmotrofni ili fagotrofni. To su najčešće jednoćelijske alge, mada su poznati i predstavnici na kolonijalnom i trihalnom nivou organizacije. Imaju složen životni ciklus. Ove alge se od ostalih razlikuju jer u protoplastu stvaraju krečnjačke pločice, štapice ili različito oblikovane ljušture koje se nazivaju kokoliti. Kokoliti se iz unutrašnjosti ćelije potiskuju prema spoljašnjoj sredini i oblažu površinu jednoćelijskog tela alge u obliku pancira. Karakteristike građe celog pancira ili pojedinih kokolita su od osnovnog značaja pri klasifikaciji ovih algi. Iako sitne, ove alge imaju veoma veliku i važnu ulogu u geohemijskim ciklusima ugljenika i sumpora. Kokoliti se nakon uginuća alge talože na morskom dnu stvarajući krečnjačke slojeve, kao na primer sedimente krede. U jednom kubnom centimetru ovih sedimentnih stena nalazi se i do 800 miliona kokolita. Kokoliti iz krede mogu se lepo videti kada se ostrugan prah krede za pisanje stavi u kap vode na predmetnu ploču i posmatra jakim uvećanjem svetlosnog mikroskopa (većim od 1500 X). Ovaj razdeo algi obuhvata kako nepokretne tako i pokretne oblike. Pokretni oblici se u većini slučajeva kreću pomoću dva biča, postavljena apikalno ili subapikalno u papili ili brazdi na ćelijskom omotaču. Kako karakteristična tvorevina za ovaj razdeo algi se kod većine predstavnika javlja haptonema. Po ovoj tvorevini je ceo razdeo dobio ima – Haptophyta. Haptonema je končasta tvorevina sa više funkcija, između ostalog hvatanje plena. Ispod omotača nalazi se ćelijska membrana, a u protoplastu se jasno razlikuje citoplazma, jedro i hromoplasti. U hromoplastima se nalazi pirenoid. Što se tiče broja hromoplasta u citoplazmi, njih može biti od jednog do četiri, mada ih najčešće ima dva. Spoljašnje membrane hromoplasta su u kontaktu sa ovojem jedra. Jedro se obično nalazi u zadnjem delu ćelije. Rezervna materija je uglavnom hrizolaminarin. Mitohondrije poseduju cevaste kriste. Glavni pigmenti su hlorofili koji su kod ovog razdela algi predstavljeni sa hlorofilom a, c1 i c2, a kod predstavnika klase Prymnesiophyceae sreće se i hlorofil c3. Predstavnici ovog razdela su zlatno-smeđe boje zbog toga što kao pomoćne pigmente poseduju diadinoksantin i fukoksantin koji su žuto-smeđe boje i oni količinski preovlađuju u hromoplastima ovih algi. Pored ovih pigmenata poseduju i diatoksantin i β-karoten.

Razdeo Dictyochophyta

2009-10-30T15:38:00.000-07:00

Karakteristike: Dve dobro proučene recentne vrste su jednoćelijske sa bičevima i na monadoidnom su nivou morfološke organizacije. Svi do sada pronađeni predstavnici ovog razdela žive u morskom fitoplanktonu. Žute do žutosmeđe su boje. Svaka ćelija ima po jedan bič sa mastigonemama. Svakako najkarakterističnija osobina ovih organizama, po kojoj se lako razlikuju od ostalih razdela algi, je prisustvo silikatnog skeleta. Svaka ćelija sadrži ovaj skelet koji se nalazi sa spoljašnje strane plazmaleme. Skelet ima oblik spoljašnje korpe i sastoji se od šupljih, ali dosta čvrstih silikatnih cevčica. Kod ćelija ovih algi se uočava razlika između spoljašnjih i unutrašnjih delova citoplazme, pa tako razlikujemo endoplazmu i ektoplazmu. U endoplazmi se nalazi jedro i goldžijeve oblasti, a ektoplazma je zrnasta i sadrži hromoplaste. Ceo protoplast je prekriven sluzavim slojem. Svaki hromoplast je okružen hromoplasnim endoplazmatičnim retikulumom. U hromoplastima su tilakoidi grupisani u grupe od po tri pločasta tilakoida oko kojih se nalazi jedan periferni tilakoid koji opasuje sve ostale tilakoide u stromi. Hromoplastna DNK nije organizovana u jedan ciklični nukleoid, ali je koncentrisana u brojne nukleoide rasute po celoj unutrašnjosti hromoplasta. Hromoplasti su zlatno-smeđe boje jer su hlorofili maskirani pomoćnim fotosintetičkim pigmentima. U hromoplastima su prisutni hlorofili a i c zajedno sa pomoćnim pigmentima fukoksantinom, luteinom, diadinoksantinom, diatoksantinom i β-karotenom.

Klasifikacija: U okviru ovog razdela možemo izdvojiti tri klase:

1. Klasa Dictyochophyceae

2. Klasa Pelagophyceae

3. Klasa Pinguiochrysidales

Carstvo Euryarchaeota

2009-10-25T13:49:00.000-07:00

Karakteristike: Naziv ovog carstva je sastavljen od grčkih reči eurus (širok) i archaios (star). Ovu grupu prokariota su prvi opisali kao carstvo Woese i saradnici 1990. godine. Ovo carstvo obuhvata relativno mali broj vrsta. Ćelije mogu biti veoma različitog oblika, ali je on relativno postojana karakteristika koja može biti oz značaja za determinaciju. Garrity i Holt su 2001. godine predložili osam jasno definisanih morfoloških oblika ćelija koje se sreću u okviru ove grupe: štapićast, kokoidan, nepravilno kokoidan, lancetast, spiralan, diskoidalan, trouglast i kockast. Neki predstavnici na bojenje prema Gramu reaguju pozitivno, a drugi negativno.

Klasifikacija: U okviru carstva možemo razlikovati sledeće razdele:

1. Razdeo Methanobacteria

2. Razdeo Halobacteria

3. Razdeo Thermoplasmobacteria

4. Razdeo Thermobacteria

Razdeo Labyrinthulomorpha

2009-10-25T10:30:00.000-07:00

Karakteristike: U okviru ovog razdela se nalazi oko 25 bezhromoplastnih vrsta. Ranije su se svrstavale u amebe ili gljive, a kasnije je utrvđeno da se radi o specifičnoj grupi praživotinja. Žive kao saprobi na biljkama u raspadanju ili paraziti na biljkama u morskoj vodi. Grade kolonije u kojima su ćelije povezane mrežastim ekstracelularnim nastavcima. Tokom životnog ciklusa formiraju ciste sa više jedinki. Biologija ovih organizama je slabo istražena.

Klasifikacija: U okviru ovog razdela možemo razlikovati tri familije:

1. Familija Labyrinthulaceae

2. Familija Thraustochytriaceae

3. Familija Diplophrysaceae

Razdeo Oomycetes

2009-10-25T04:37:00.000-07:00

Karakteristike: Predstavnici ovog razdela imaju jednoćelijsko vegetativno telo ili je ono u vidu dobro razvijene neseptirane micelije. U građu ćelijskog zida ne ulazi hitin, već je izgrađen od celuloze i glikogena. Ova osobina je uvek dovodila sumnju u klasifikaciju ovih organizama u carstvo gljiva. Međutim, tek su novija istraživanja nesumnjivo dokazala njihov položaj u okviru grupe Heterokonta. Razmnožavaju se bespolno i polno. Bespolno razmnožavanje se obavlja preko zoospora ili konidija. Zoospore se karakterišu prisustvom dva, najčešće bočno postavljena, biča heterokontnog tipa. Naziv grupe potiče po polnom procesu oogamiji koja karakteriše sve predstavnike. U anteridiji se ne diferenciraju gameti, a oplođenje jajne ćelije vrše jedra anteridija. Jedra u oogoniju dospevaju preko izraštaja na anteridiji. Samo najprimitivniji oblici nemaju jajne ćelije u oogoniji, a kod složenijih se u oogoniji obrazuje jedna ili više jajnih ćelija. Umesto jajnih ćelija kod primitivnih predstavnika se u centralnom delu plazme oogonije formira jedno ili više jedara. Nakon oplođenja nastaje zigot. On se obavija debelim zidom i postaje oospora, odnosno mirujuća spora. Veliki broj ovih organizama žive kao saprobi na raznim organskim ostacima u vodi. Međutim, među njima je poznat i veliki broj parazitskih vrsta koje izazivaju opasna oboljenja raznih životinja i biljaka u vodi i na kopnu.

Klasifikacija: U okviru razdela Oomycetes razlikujemo sledeće redove:

1. Red Lagenidiales

2. Red Leptomitales

3. Red Peronosporales

4. Red Rhipidiales

5. Red Saprolegniales

6. Red Sclerosporales

Klasa Monoblepharidomycetes

2009-10-23T06:36:00.000-07:00

Karakteristike: U okviru ove klase se nalazi tridesetak vrsta koje žive kao saprobi na biljnim i životinjskim ostacima u slatkovodnim ekosistemima. Najčešće se razvijaju u proleće i jesen. Razlog tome je hladnija voda koja obezbeđuje manju konkurenciju za hranu između njih i drugih organizama. Vegetativno telo je u vidu micelije. Ona na površini supstrata formira žbuniće mrke ili sive boje koji su visoki 1-2 milimetra, a u supstratu tanke rizoide. Organi za razmnožavanje se formiraju u žbunastom delu vegetativnog talusa. Razmnožavanje se vrši bespolno zoosporama i polno oogamijom. Za ove gljive je karakteristično odsustvo smene generacija iz životnog ciklusa, tako da se organi za bespolno i polno razmnožavanje obrazuju na istom talusu.

Klasifikacija: U okviru klase Monoblepharidomycetes se razlikuju sledeće familije:

1. Familija Harpochytriaceae

2. Familija Oedogoniomycetaceae

3. Familija Hyaloraphidiaceae

4. Familija Gonapodyaceae

5. Familija Monoblepharidaceae

Prokariotske ćelije

2009-10-13T05:02:00.000-07:00

Karakteristike: Prokariotske ćelije su malih dimenzija i jednostavne građe. Zbog malih dimenzija strukturu ovih ćelija je moguće posmatrati samo pomoću elektronskog mikroskopa. Oblik i veličina prokariotske ćelije su karakteristične konstante vrste, ali mogu veom varirati zavisno od različitih spoljašnjih faktora, starosti ćelije i drugih činilaca. Ćelijska memebrana ovih ćelija nije u direktnom dodiru sa sredinom u kojoj se nalazi ćelija. Osnovna razlika između prokariotskog i eukariotskog tipa ćelije je što prokariotska nema diferencirano jedro. Organele takođe ne odlikuju prokariotsku ćeliju, kao ni citoskelet. Genetska informacija je molekul DNK kružnog oblika udružen sa malo proteina. Ribozomi su sitniji nego kod eukariota, a razlikuju se i u detaljima građe. Uprkos tome što ima ovako jednostavnu morfološku organizaciju, prokariotska ćelija je sposobna da obavlja sve životne procese, da za samo pola sata udvostruči svoju veličinu i da se potom podeli na dve ćerke ćelije koje nastavljaju da rastu i da se dele istim ritmom.

Tipologija: U okviru prokariotskih ćelija se izdvaja nekoliko funkcionalno i morfološki različitih delova:

1. Ćelijski zid

2. Spoljašnji omotači

3. Flagele (bičevi)

4. Ekstracelularni nastavci

-. Fimbrije

-. Pili

-. Prosteke

5. Citoplazmatska membrana

6. Intracelularne membrane

7. Citosol

8. Ribozomi

9. Nukleoid

10. Plazmid

11. Ćelijske inkluzije

Podrazdeo Urochordata

2009-10-11T11:10:00.000-07:00

Karakteristike: Sve osobine koje su karakteristične za hordate (horda, bočni prorezi ždrela, nervna cev, mišićav rep) kod predstavnika ove grupe postoje ili su najupadljivije samo u larvenom stadijumu razvića. Najizrazitija karakteristika plaštaša je prisustvo horde isamo u repnom regionu. Adultne jedinke najvećeg broja vrsta se karakterišu odsustvom horde, repa i segmentacije tela. Nervna cev se dobrim delom redukuje. Čitavo telo ovih životinja je prekriveno omotačem koji se naziva plašt ili tunika. Njegova uloga je da štiti i podupire telo. Najvećim delom se sastoji od vlakana ugljenog hidrata koji je sličan celulozi, a naziva se tunicin. Naseljavaju isključivo morske ekosisteme, imaju filtracioni način ishrane i pasivan način života. Najveći broj vrsta žive sesilno, a manji broj su pelagijske životinje. Usled sesilnog načina života svi organi i organski sistemi su veoma uprošćeni, izmenjeni i redukovani. Zbog toga plaštaši predstavljaju izrazit primer morfo-fiziološkog regresa, odnosno regresivne evolucije. Polni sistem je hermafroditan, a kod većine predstavnika postoje larve u životnom ciklusu. Larve imaju sve osnovne karakteristike hordata. Embrion, a zatim i larvu formira mali broj ćelija. Plaštaši se pored polnog načina reprodukcije razmnožavaju i pupljenjem.

Klasifikcija: U okviru podrazdela Urochordata (Tunicata) razlikuju se četiri klase:

1. Klasa Ascidiacea

2. Klasa Thaliacea

3. Klasa Larvacea

4. Klasa Sorberacea

Razdeo Calcichordata

2009-10-11T04:20:00.000-07:00

U okviru ovog razdela se nalaze izumrle životinje koje i danas predstavljaju veliku zagonetku za zoologe. Naime, radi se o organizmima koji imaju karakteristike hordata i bodljokožaca, pa im je sistematsko mesto vrlo diskutabilno. Karakterisali su se prisustvom kalcitnog skeleta poput bodljokožaca, za razliku od mineralnog skeleta hordata koji je izgrađen od hidroksiapatita. Predpostavlja se da su se pojavili sredinom kambrijuma, a izumrli su sredinom devona. To su bile asimetrične, slabo pokretne životinje koje su uz pomoć "ručice" puzale po muljevitom morskom dnu. Predpostavlja se da su imale mozak koji je sličan mozgu recentnih riba. Imale su proreze na bočnim zidovima ždrela, štoukazuje na filtracioni način ishrane njihovih adultnih jedinki. Predpostavlja se da su lofofor zamenili novim načinom prikupljanja hrane - filtracijom vode kroz proreze na zidu ždrela. Filogenetski odnosi ove grupe sa hordatima su još uvek sporni. Prema mišljenju nekih autora, to su bili predstavnici razdela hordata, dok ih mnogi paleontolozi smatraju jednom od grupa bodljokožaca iz podrazdela Homalozoa.

Domen Priones

2009-10-10T07:13:00.000-07:00

Pristalice teorije da se i acelularni organizmi mogu smatrati živim bićima navode kao glavni razlog postojanje nukleinske kiseline i procesa razmnožavanja kod ovih organizama. Međutim, postoje i partikule koje su znatno manjih dimenzije i prostije građe od virusa i subvirusnih partikula. To su prioni - proteinske infektivne čestice koje imaju sposobnost umnožavanja, odnosno replikacije i promenljivosti. Žive isključivo u eukariotskim ćelijama animalnog tipa. Sastoje se samo iz proteina i ne poseduju nukleinske kiseline. Zbog toga ne poseduju ni klasične genetske informacije. Geni neophodni za njihovu replikaciju nalaze se u samoj ćeliji domaćina i nazvani su PRP geni, a otkrio ih je Stenli Pruziner. U zdravom organizmu takođe postoje proteinski proteini koji se označavaju kao normalni. Njihova struktura je takva da ne uzrokuje oboljenja, a smešteni su na spoljašnjoj strani ćelijske membrane neurona i glija ćelija. Funkcija ovog proteina nije poznata, ali se predpostavlja da on ima ulogu u održavanju integriteta ćelijske membrane i prenosa nevrnih impulsa. Patogeni prionski protein ima identičnu primarnu strukturu kao i apatogeni. Razlikuju se prema tercijernoj strukturu. Naime, patogeni prionski protein ima veću procentualnu zastupljenost β nabrane ploče na račun smanjenja učestalosti α zavojnice. Patogeni prionski protein može da se u organizmu pojavi na dva načina - kao posledica mutacije gena koji kodira prionski protein ili usled digestije zaraženog mesa. Kada se pojavi u ćeliji, patogeni protein se veže za apatogeni protein i formira heterodimer. Zatim uzrokuje promene konformacije apatogenog proteina, pri čemu se formira najpre homodimer, a potom dva molekula patogenog priona. Formirana dva patogena priona se vezuju za dva apatogena prionska proteina i na taj način postiže povećanje broja patogenih, na račun smanjenja normalnih prionskih proteina u ćeliji. Kada prioni dostignu veliku koncentraciju u ćeliji formiraju nakupine u obliku štapića.

Klasifikacija živih bića

2009-10-09T13:10:00.000-07:00

Pojam živog bića podrazumeva svaku jedinku koju odlikuju životni procesi. Sva živa bića podležu evolutivnim mehanizmima, odnosno podložna su promenama. Obično se u literaturi navodi da je zajednička gradivna i funkcionalna jedinica svih živih bića je ćelija. Međutim, treba istaći da pored celularnih postoje i acelularni organizmi koji nemaju ćelijsku, već supramolekulsku organizaciju. Viši nivoi organizacije se razlikuju od složenosti organizama. Snažan razvoj molekularne biologije u drugoj polovini XX veka je doveo do velikih revolucionih shvatanja u biologiji. Jedna od najvećih revolucija u oblasti sistematike živih bića bilo je saznanje da na nivou ribozomskih RNK postoje među pripadnicima prokariotskih organizama dve velike grupe – bakterije i arhebakterije. One se međusobno razlikuju onoliko koliko se razlikuju od organizama koje odlikuje eukariotska organizacija. Vouz i Foks su 1977. godine predložili model klasifikacije živih bića na tri domena: bakterije, arhebakterije i eukariote. Model klasifikacije koji su predložili Vouz i Foks ne pominje viruse, jer se prema mišljenju većine današnjih biologa ne smatraju živim bićima već strukturama izgrađenim od proteina i nukleinskih kiselina. Razlog leži u činjenici da su virusi nesposobni da se samostalno dele i rastu, kao i da mogu da formiraju kristale poput minerala. Postoji više hipoteza o nastanku virusa ali je danas široko prihvaćena ona po kojoj su virusi nastali nezavisno, odvajanjem DNK od ćelije i njenom autonomnom replikacijom, uz korišćenje metaboličke mašinerije ćelije domaćina za svoje razmnožavanje. Prema ovoj hipotezi, virusi su srodniji svojim domaćinima nego jedan sa drugim. I pored ovakvih shvatanja, ovde će se virusi razmatrati kao četvrti domen živih bića. Ovde će biti prikazana klasifikacija koju predlaže Stefan Luketa:

Biologija ćelije

2009-10-09T11:52:00.000-07:00

U XVII veku je započelo novo doba istraživanja osnovne građe živih bića. Ćeliju je 1665. godine otkrio engleski naučnik Robert Huk posmatrajući presek plute kroz mikroskop. Biološka nauka koja se bavi izučavanjem građe ćelije se naziva citologija. Mnogi biolozi su pokušavali da definišu ćeliju sa različitih aspekata. Najprihvatljivije je reći da ćelija predstavlja složeni i otvoreni sistem organskih i neorganskih materija koje su u stalnoj dinamičkoj ravnoteži, a opstaje i održava se sposobnošću samoregulacije. Oblik ćelije je veoma različit, zavisi od mesta gde se u organizmu nalazi, funkcije koju obavlja i vrste organizma. Poznate su ćelije nepravilnog, loptastog, jajastog, prizmatičnog, cilindričnog, pločastog i promenljivog oblika. Velika varijabilnost se takođe ispoljava i kada je reč o veličini. Najčešće se ćelije ne mogu videti golim okom, ali su poznate i one makroskopske. Moderna citologija ima kompletan uvid u građu ćelije, uz pomoć multidisciplinarne metodologije istraživanja i elektronskog mikroskopa. Može se reći da je svaka ćelija izgrađena od sistema membrana i živog sadržaja. Pod pojmom sistema membrana podrazumevaju ćelijsku (spoljašnju) membranu, intracelularne invaginacije ćelijske membrane i membrane koje omeđavaju matriks ćelijskih organela. Ma koliko bile raznovrsne, ćelije možemo podeliti na dva tipa:

1. Prokariotske ćelije

2. Eukariotske ćelije

Eukariotska ćelija: Iako su svi delovi ćelije međusobno tesno povezani u smislu građe i funkcije, ipak možemo izvršiti tipologiju ćelijskih delova radi lakšeg proučavanja i sinteze znanja na sledeći način:

1. Ćelijski zid

2. Ćelijska membrana

3. Citoskelet

* Aktinski filamenti

* Mikrotubule

* Miozinski filamenti

4. Ćelijske organele

* Centriola

* Ribozomi

* Endoplazmatični retikulum

* Vakuole

* Hitozomi

* Flagele

* Proteazomi

* Endozomski sistem

* Akrozomi

* Žumancetne granule

* Multitubularna tela

* Digestivne vakuole

* Acidozomi

* Pulzativne vakuole

* Prstenaste lamele

5. Citoplazmatične inkluzije

6. Jedro

* Nukleusni omotač

* Hromatin

* Jedarce (nukleolus)

* Nukleoplazma (karioplazma)

Goldžijev kompleks

2009-10-09T11:02:00.000-07:00

Goldžijev aparat, kompleks ili oblast je citoplazmatična organela koju čini nekoliko elemenata u preciznom međusobnom odnosu. Uočeno je da se obično nalazi u blizini jedra. U izgradnji ove organele učestvuju membrane koje omeđavaju unutrašnji prostor – cisternu. Membrane formiraju strukture diskolikog oblika i označavaju se kao sakule. Cisterna je u središnjem delu sakula veoma uska, a na periferiji sakula proširena. Nekoliko sakula postavljenih jedna uz drugu čine jedinicu građe Goldžijevog aparata – diktiozom ili goldžizom. Razmak između susednih sakula iznosi 25 do 30 nm, a promer sakula između 10 i 15 nm. Membrane diktiozoma su slične membranama glatkog endoplazmatičnog retikuluma, a njihova debljina se kreće između 6 i 8 nanometara. Veći broj enzimskih sistema se nalazi u membranama diktiozoma - enzimi koji učestvuju u sintezi polisaharida, polimerizaciji, enzimi koji vrše glikolizaciju... Biljke mesožderke poseduju u svojim ćelijama Goldžijeve komplekse koji sintetišu proteolitičke enzime. Između sakula se nalaze paralelni filamenti čija uloga nije poznata. Oko diktiozoma se nalazi veći broj vezikula. Između Goldžijevog aparata i endoplazmatičnog retikuluma se nalaze vezikule malog prečnika, a sa suprotne strane se nalaze vezikule većeg prečnika. Strana koja je bliža endoplazmatičnom retikulumu se naziva regeneraciona (cis strana), dok se strana najudaljenija od endoplazmatičnog retikuluma označava kao sekterorna (trans strana). U ćelijama pojedinih biljaka nema diktiozoma, već postoje samo pojedinačne sakule od kojih mogu nastati diktiozomi slaganjem novih cisterni od strane endoplazmatičnog retikuluma. Ova pojava potvrđuje funkcionalnu povezanost Goldžijevog aparata sa endoplazmatičnim retikulumom. U Goldžijevoj oblasti ćelija algi, gljiva i biljaka sintetišu se mnoge polisaharidne komponente, glikoproteidi, pektinska jedinjenja i u manjoj meri proteini. Ova jedinjenja učestvuju u izgradnji ćelijskog zida, plazmaleme i ćelijske ploče. Iz ovih podataka se lako izvodi zaključak da Goldžijev kompleks ima funkciju povećanja površine ćelija. Postoji dinamička ravnoteža između stvaranja membranskog sistema diktiozoma i oslobađanja sekretornih vezikula.

Mitohondrije

2009-10-09T10:19:00.000-07:00

Broj mitohondrija je konstantan u eukariotskoj ćeliji i zavisi od vrste. Međutim, broj ovih organela zavisi i od metaboličke aktivnosti i fiziološkog stanja ćelije: što su metabolički procesi intenzivniji, utoliko je broj mitohondrija veći. Oblik mitohondrija je vrlo preomenljiv, ali je obično u obliku kraćih štapića, a mogu biti i u obliku zrnaca ili konaca. Zavisi ne samo od vrste alge, već i od fiziološkog stanja ćelije. Mitohondrije u veoma kratkom periodu mogu da smanje svoju zapreminu i, čak, da se međusobno fuzionišu. Mitohondrije su organele najbogatije snabdevene membranama. Obavijene su duplom membranom između kojih se nalazi uska zona koja je označena kao perimitohondrijalni prostor i ispunjena je tečnošću. Površina je povećana dubokim invaginacijama unutrašnje mitohondrijalne membrane, koje su označene kao kriste (christa mitochondriales). Mitohondrijalne kriste žiotinjskih ćelija su pločaste, dok su kod biljnih ćelija cevaste (tubularne). Kod različitih razdela algi postoje i različiti oblici kristi. Tačnije, pojedini razdeli imaju pločaste, a drugi cevaste kriste. Važno je napomenuti da je oblik kristi jednak kod svih vrsta određenog razdela, tako da je značajan kriterijum pri klasifikaciji razdela. Na površini unutrašnje membrane, koja je okrenuta matriksu, uočava se prisustvo struktura u obliku čiode. Membrane mitohondrija oivičavaju mitohondrijalni matriks, stromu ili hondrioplazmu. U oblasti mitohondrijalnog matriksa uočeno je i prisustvo granula za čiji je hemijski sastav dat niz različitih objašnjenja; tako je, možda jedna, vrsta granula izgrađena od amorfne forme hidroksiapatita. Osim granula, u mitohondrijalnom matriksu su zapažene štapićaste strukture, ili, čak, strukture slične mikrotubulama, fibrili DNK i ribozomi. Ribozomi mitohondrija su prokariotskog tipa, pa su značajan dokaz za teoriju endosimbioze koja tvrdi da su mitohondrije filogenetski povezane sa heterotrofnim bakterijama koje su se vremenom naselile u heterotrofne pretke algi i tako formirale mitohondrije.

Pirenoid

2009-10-09T10:14:00.000-07:00

Pirenoid (gr. piren - koščica, ejdos - izgled) je telašce belančevinaste prirode, a javlja se kao karakteristična struktura ćelija algi. Pirenoid se nalazi kod svih algi izuzev modrozelenih prokariota. Oko pirenoida je omotač koji se po svojoj hemijskoj prirodi razlikuje kod različitih predstavnika algi. Tako se, na primer, kod Chlorophyta oko njih nalazi skrob, kod Phaeophyta laminarin, kod Rhodophyta floridea skrob, kod Euglenophyta paramilon. Međutim ima algi, kao što su Xanthophyta, za koje su karakteristični goli pirenoidi, odnosno bez omotača. U pogledu građe i funkcije pirenoidi su tesno povezani sa hloroplastima. Oni se najčešće nalaze u hloroplastima, ali se mogu, na primer kod Rhodophyta formirati i izvan njih. Po obliku pirenoidi mogu biti loptasti, štapićasti, poliedarni. Njihova veličina varira od 3 do 15 mikrometara i u znatnoj meri varira od dejstva spoljašnjih faktora, kao što su svetlosni intenzitet, temperatura, hemijski sastav vode i slično. Novi pirenoidi postaju deobom ili fragmentacijom starih. U pogledu unutrašnje građe pirenoidi se odlikuju prisustvom strome u kojoj se nalaze pojedinačni ili grupisani tilakoidi koji predstavljaju produžetke tilakoida iz hloroplasta. Uloga pirenoida je sinteza organskih materija. Novijim istraživanjima je utvrđeno i da su pirenoidi centri fiksacije ugljen-dioksida unutar hromoplasta. Oni zapravo predstavljaju područja sa velikom koncentracijom ribuloze-1,5-bisfosfat karboksilaze/oksigenaze (enzim RUBISCO). Pojedine vrste algi imaju toliko veliku koncentraciju ovog enzima u pirenoidima da sadržaj organele zadobija kristaloidan oblik. Prekomerna koncentracija ugljen-dioksida može sprečiti fiksaciju ugljenika u reakciji kataliziranoj od strane enzima RUBISCO.

Očna mrlja

2009-10-09T09:52:00.000-07:00

Stigma ili očna mrlja je telašce crvene ili naranđžaste boje koje se nalazi na prednjem delu aktivno pokretnih algi, ili onih koje su sekundarno izgubile sposobnost aktivnog kretanja. Osnovna funkcija stigme je prijem (percepcija) i reakcija na svetlosni nadražaj. Draži se prenose preko neuromotornog sistema, koji je izgrađen od citoplazmatičnih miofibrila. Kod algi kao efektorne organele služe organele za kretanje i organele za odbranu.

Ribozomi

2009-10-09T09:34:00.000-07:00

Ribozomi ili ribosomi predstavljaju multimolekulske (multienzimske) strukture u ćeliji neophodne za odvijanje procesa sintezeproteina. Prečnik ribozoma se kreće između 15 i 30 nm. Nalaze se u citosolu kako prokariotskih, tako i eukariotskih ćelija. Ribozomi se zapažaju pod svetlosnim mikroskopom ili kao individualne partikule ili kao oblasti gde se nalazi veliki broj ribozoma. Biohemijska istraživanja su pokazala da se ribozomi sastoje od 60-65% ribozomalne RNK i 35-40% proteina. Ribonukleinska kiselina u manjoj subjedinici je molekulske težine 0,6 x 10 na 6. Ribozomi se drže kao celina silama, koje vladaju između male i velike subjedinice, u obliku vodoničnih mostova (veza) između baza ribozomnih RNK. Te veze stabilizuju joni kalcijuma i magnezijuma. I informaciona RNK ima neku ulogu u povezivanju podjedinica, a RNK čiji su molekuli veličine 5S povezuju podjedinice tako da se mogu pokretati jedna prema drugoj, pa ova veza podseća na mehanizam šarki na vratima. Odavno je uočeno da solitarni ribozomi u ćeliji nisu akteri sinteze proteina. Ulogu u povezivanju amino-kiselina u polipeptidni lanac ribozomi ispoljavaju samo ukoliko su velika i mala podjedinica udružene i, istovremeno, ujedinjene sa informacionom ili mesendžer RNK. Veći broj ribozoma koji su povezani molekulom informacione RNK obrazuje složenu tvorevinu nazvanu poliribozom ili, kraće, polizom. Novija istraživanja ukazuju da su poliribozomi visoko organizovane strukture, te da je prostorni raspored podjedinica ribozoma povezanih iRNK precizan i stalan. Posmatranja na transmisionom elektronskom mikroskopu negativno kontrastriranih izdvojenih poliribozoma pokazuju da su oni najčešće kružno-spiralnog izgleda. Takođe, ovim posmatranjima je utvrđeno i da se istovrsne subjedinice ribozoma nalaze uvek sa iste strane, i to, male okrenute ka unutrašnjoj strani ove formacije dok su velike subjedinice orijentisane ka spoljašnjoj strani.

Lomazomi

2009-10-09T09:06:00.000-07:00

Organele koje su karakteristične samo za predstavnike carstva gljiva su lomazomi ili plazmalemazomi. Ove strukture su smeštene između ćelijskog zida i plazmaleme. To su membranske strukture mehurastog izgleda. Njehov prevod znači "granična tela" zbog njihovog specifičnog položaja u ćeliji. Matriks ovih organela je ispunjen proteolitičkim enzimima koji učestvuju u razgradnji belančevina. Do danas su ove strukture pronađene u svim razdelima gljiva, ali se o detaljima njihove strukture za sada ne zna dovoljno. Otkrili su ih Moore i Mc Alear 1961. godine.

Klasa Symphyla

2009-10-09T07:16:00.000-07:00

Karakteristike: Ova klasa stonoga obuhvata oko 200 vrsta široko rasprostranjenih. Žive u zemljištu, stelji, ispod kamenja i na sličnim mestima. Telo im je kratko, veličine između 1 i 10 centimetara. Na glavi im se nalaze antene i Temešvarijevi organi, a oči nisu prisutne. Trup je izgrađen od 12 segmenata. Na trećem segmentu se nalazi polni otvor, a na zadnjem analni otvor. Crevni sistem je u obliku prave cevi. Hrane se zoofagno loveći sitne beskičmenjake. Respiratorni sistem se sastoji od para stigmi koji se otvaraju na glavi i od traheja koje od njih polaze i dosežu samo do trećeg trupnog segmenta. Kao pomoćni organi za respiraciju im služe everzibilne vezikule koje podsećaju na meškove. Krvni sistem je otvorenog tipa, a ekskretorni je građen od para dugih Malpigijevih sudova koji se ulivaju u crevni sistem na granici srednjeg i zadnjeg creva. Polni sistem je gonohoristički, a razviće je anamorfno. Mužjaci polažu spermatofore na podlogu, a ženke ih uzimaju mandibulama. Zatim njima zahvataju jaja iz polnog otvora pa se oplođenje odvija u mandibulama. Nakon toga se jaja odlažu. Iz jaja se razvijaju larve koje imaju samo šest ili sedam pari ekstremiteta. Posle niza presvlačenja postaju polno zrele. Presvlače se s vremena na vreme u toku celog života, a posle svakog presvlačenja dobijaju po jedan segment i par ekstremiteta.

Klasifikacija: Klasa Symphyla se deli na dve familije:

1. Familija Scolopendrellidae

2. Familija Scutigerellidae

Klasa Chilopoda

2009-10-09T06:29:00.000-07:00

Karakteristike: Do danas je pronađeno oko 3000 vrsta stonoga koje se klasifikuju u ovu grupu. Naseljavaju tropske, suptropske i predele sa umerenom klimom. Žive u zemlji, pukotinama stena, stelji, ispod kamenja i sličnim staništima. To su grabljive i veoma pokretljive vrste čije telo je izduženo i dorziventralno spljošteno. Telo se sastoji većeg broja segmenata koji su međusobno elastično spojeni i grupisani u dva regiona - glavu i trup. Na površini tela se nalazi kutikula koja je diferencirana u pločice, a ispod nje se nalazi epidermis koji sadrži jednoćelijske ili višećelijske žlezde koje luče sekrete kojima se brane od predatora. Crevni sistem je u obliku prave cevi. Respiratorni sistem predstavljaju traheje koje se u spoljašnju sredinu otvaraju parnim stigmama. Krvni sistem je otvorenog tipa. Ekskretorni sistem je građen od para dugih Malpigijevih sudova. Oni se ulivaju u crevni sistem na granici srednjeg i zadnjeg creva. Nervni sistem je lestvičastog tipa. Građen je od moždane ganglije i ventralne lestvice. Čulni organi su dobro razvijeni. Za pojedine predstavnike su karakteristični Temešvarijevi organi koji su diferencirani kao udubljenja obložena nervnim ćelijama. Neki autori misle da je njihova uloga primanje hemijskih draži, drugi misle da su to zvučna čula, a treći da se radi o čulima za percepciju vlage. Polni sistem je gonohorističkog tipa. Jaja su centrolecitna, a brazdaju se superficijalno. Životni vek ovih stonoga je između 4 i 6 godina.

Klasifikacija: U okviru klase Chilopoda se razlikuju četiri reda:

1. Red Scolopendromorpha

2. Red Geophilomorpha

3. Red Lithobiomorpha

4. Red Scutigeromorpha

Nadrazdeo Ecdysozoa

2009-10-09T05:11:00.000-07:00

U okviru nadrazdela Ecdysozoa se nalazi šest razdela:

1. Razdeo Nematomorpha

2. Razdeo Nematoda

3. Razdeo Arthropoda

4. Razdeo Onychophora

5. Razdeo Tardigrada

6. Razdeo Lobopoda

Nadrazdeo Paracoelomata

2009-10-09T04:42:00.000-07:00

Karakteristike: Predstavnici ove grupe se odlikuju malim brojem zajedničkih karakteristike. Sitnih su dimenzija. Oko usnog otvora velikog broja vrsta se mogu naći venci cilija. Među njima se mogu naći parenhimatične, pseudocelomatične i celomatične životinje. Ipak, najveći broj vrsta pripada pseudocelomatama. Žive kako u morima tako i u slatkovodnim ekosistemima. Obično naseljavaju dno, mada su poznate i parazitske vrste. Manji broj vrsta spada u kategoriju anaerobnih organizama. Polni sistem većine je gonohoristički, a kod manjeg broja predstavnika hermafroditan.

Klasifikacija: Nadrazdela Paracoelomata možemo podeliti na deset razdela koji obuhvataju mali broj vrsta:

1. Razdeo Priapulida

2. Razdeo Kinorhyncha

3. Razdeo Loricifera

4. Razdeo Micrognathozoa

5. Razdeo Gnathostomulida

6. Razdeo Gastrotricha

7. Razdeo Cycliophora

8. Razdeo Acanthocephala

9. Razdeo Rotifera

10. Razdeo Diurodrilida

Nadrazdeo Lophophorata

2009-10-09T04:34:00.000-07:00

U okviru ovog nadrazdela se nalaze četiri razdela:

Nadrazdeo Eutrochozoa

2009-10-09T04:12:00.000-07:00

Klasifikacija: U okviru ovog nadrazdela se nalazi deset razdela:

1. Razdeo Platyhelminthes

2. Razdeo Myzostomida

3. Razdeo Lobatocerebrida

4. Razdeo Nemertina

5. Razdeo Sipunculida

6. Razdeo Mollusca

7. Razdeo Hyolitha

8. Razdeo Echiura

9. Razdeo Pogonophora

10. Razdeo Annelida

Razdeo Bryozoa

2009-10-09T03:01:00.000-07:00

Karakteristike: Ovo je velika grupa beskičmenjaka koja obuhvata oko 4000 recentnih i preko 15000 fosilnih vrsta. Najstariji fosilni ostaci potiču iz kambrijuma. Većina predstavnika naseljava morske ekosisteme, a manji broj slatkovodne i brakčate. Većinom su kolonijalne, a u ređim slučajevima solitarne životinje koje podsećaju na mahovine. Imaju specifično građeno telo koje se sastoji od zooida i zoecijuma. Zooid predstavlja živi deo, a građen je od prozome, mezozome i metazome. Zoecijum je skeletni deo koji se nalazi oko zooida. Telesni zid je građen od kutikule, epidermisa i mišićnog sloja. Dosata prostran celom se nalazi ispod telesnog zida. Crevni sistem je euproktnog tipa i potkovičasto je savijen. Usni otvor se nalazi na sredini tentakularnog venca. To su mikrofagne životinje, a glavna hrana su im silikatne alge, praživotinje, rotatorije i detritus. Varenje hrane je po tipu ekstracelularno i intracelularno. Respiratorni sistem nije razvijen, a respiracija se uglavnom obavlja preko tentakula. Krvni sistem nije razvijen, a ekskretorni se nalazi samo kod slatkovodnih predstavnika. Nervni sistem je građen od tri dela - nervnog pleksusa koji je smešten u telesnom zidu, manje ganglijske mase koja okružuje ždrelo i nerava koji polaze od nadždrelne ganglije i inervišu tentakule. Ove životinje se razmnožavaju polno i bespolno. Kod većine vrsta polni sistem je hermafroditan, a bespolno razmnožavanje se odvija pupljenjem.

Klasifikacija: Razdeo Bryozoa (Ectoprocta) se deli na tri klase:

1. Klasa Stenolaemata

2. Klasa Gymnolaemata

3. Klasa Phylactolaemata

Razdeo Tardigrada

2009-10-08T07:27:00.000-07:00

Karakteristike: Ovo je mali razdeo beskičmenjaka koji obuhvata oko 950 vrsta. Žive na vlažnim mestima na kopnu, slatkim vodama, a pronađen je i manji broj marinskih predstavnika. Dimenzije tela se kreću između 0,1 i 1,2 milimetra. Telo se karakteriše bilateralnom simetrijom, cilindričnim oblikom i prisustvom segmentacije, a građeno je od četiri segmenta i dela koji se nalazi napred. U prednjem delu se nalazi krupna moždana ganglija, ali ovaj deo nije posebno izdvojen u glavu. Telesni zid je građen od kutikule, epidermisa i mišićnog sloja. Kutikula je tanka i albuminoidne prirode, ne sadrži hitin i voštane komponente zbog čega je vrlo porozna za vodu. Ispod kutikule se nalazi jednoslojni epidermis koji se sastoji od malog i konstantnog broja ćelija. Mišićni sistem je slabo razvijen i građen je od pojedinačnih mišićnih snopova koji imaju kružni i uzdužni raspored. Telesna duplja je miksocel i smeštena je ispod telesnog zida. Crevni sistem je izgrađen od usta, ždrela, jednjaka, srednjeg i zadnjeg creva. U ustima se nalazi par stileta koji su kutikularne prirode. Pomoću ovih struktura probijaju zidove biljnih ćelija iz kojih usisavaju hranu. Kanali pljuvačnih žlezda se ulivaju u usnu šupljinu. Većina predstavnika se hrani isisavanjem biljnih sokova, a manji broj se hrani isisavanjem telesnih tečnosti sitnih beskičmenjaka. Respiratorni i krvni sistem nijsu razvijeni, a ekskretornu funkciju kod većine vrsta obavljaju izraštaji na crevu koji se nazivaju Malpigijevi sudovi. Nervni sistem je lestvičastog tipa. Polni sistem je gonohoristički. Kod terestičnih vrsta je veoma izražen polni dimorfizam. Naime, mužjaci su znatno manjih dimenzija od ženki.

Klasifikacija: U okviru ovog razdela se obično izdvajaju tri jasno definisane klase:

1. Klasa Heterotardigrada

2. klasa Mesotardigrada

3. Klasa Eutardigrada

Carstvo Viroidae

2009-10-07T14:34:00.000-07:00

Viroidi su subviralne partikule koje su sitnije od virusa i karakterišu se prostijom građom. Ovi organizmi su izgrađeni samo od jednolančane RNK koja je duga oko 50 nm, a molekulska masa joj se kreće između 50.000 i 120.000 daltona. Molekul RNK može biti linearan ili cirkularan. Iako je RNK viroida jednostruka, na pojedinim mestima može doći do sparivanja komplementarnih baza, pa se formira sekundarna struktura, koja je dvolančana. Zbog toga ceo molekul viroida liči na ukosnicu. Sadrži između 250 i 400 baza sa visokim postotkom guanina i citozina. Osetljivi su na delovanje ribonukleaza, a otporni su na organske rastvarače, povišenu temperaturu, dezoksiribonukleaze i enzime koji razgrađuju proteine. Dugo vremena nije bilo jasno kako se RNK viroida replikuje zbog toga što tako mali broj nukleotida ne može sadržati genetske informacije. Naime, za replikaciju acelularnih organizama je neophodna virus-specifična polimeraza, a za njenu sintezu je neophodna RNK molekulske mase oko 300.000 daltona, odnosno najmanje 1000 nukleotida. RNK viroida koji je izgrađen od nekoliko stotina nukleotida ne može sintetisati polimerazu, a nije primećeno ni da za razmnožavanje koriste pomoćni virus. Zbog toga se predpostavljalo da za replikaciju koriste ćelijsku DNK zavisnu RNK-polimerazu i da njihov genom ne deluje ka iRNK. Međutim, novija istraživanja su utvrdila da se viroidi replikuju u jedru ćelije domaćina pomoću domaćinove RNK-polimeraze II, pri čemu RNK viroida služi kao matrica. Mehanizam patogenosti ovih organizama još uvek nije razjašnjen. Predpostavlja se da ometaju regulaciju ekspresije gena domaćina ili sprečavaju pravilno isecanje i spajanje introna. Nemogućnost ekspresije gena neophodnih za normalno funkcionisanje ćelije je krajnji rezultat prisustva viroida u ćeliji. Još uvek je nedovoljno poznat način njihovog oslobađanja iz ćelije, kao ni način prenošenja i ulaska u ćeliju domaćina.

Carstvo Virusoidae

2009-10-07T13:45:00.000-07:00

Prilikom istraživanja viroida otkriveni su novi acelularni organizmi koji su nazvani virusoidi (virusni sateliti). Od viroida se razlikuju po građi i načinu razmnožavanja. Virusoidi za razliku od viroida, maju manje molekule RNK koji su jednolančani i cirkularni, a slično njima ne poseduju proteinski kapsid. Ovi organizmi učestvuju u patogenezi nekih bolesti biljaka. Viroidi za replikaciju koriste ćelijske mehanizme dok se virusoidi razmnožavaju u citoplazmi koristeći ćelijsku RNK, zavisnu RNK-polimerazu ili RNK-polimerazu koju kodira neki pomoćni (helper) virus. Znači, njihovo razmnožavanje zavisi od koinfekcije ćelije domaćina sa helper virusom.

Razdeo Onychophora

2009-10-07T08:28:00.000-07:00

Karakteristike: Ovo je stara grupa beskičmenjaka koja je predstavljena sa oko 160 recentnih vrsta. Naseljavaju tropske i suptropske predele, a vezani su uglavnom za vlažne ekološke niše. Iako nemaju ekonomski značaj, relativno su dobro proučene zbog toga što se veliki broj zoologa bavi njihovom evolucijom. Telo adulta je po obliku slično telu gusenica - okruglo je i segmentisano. Nejasno se može podeliti na dva dela - glavu i trup. Usta su okružena sa većim brojem ovalnih režnjeva. Na svakom segmentu trupa se nalazi po jedan par ekstremiteta. Telesni zid je građen od troslojne tanke kutikule koju luči epidermis. Kutikula je izgrađena uglavnom od hitina. Ispod epidermisa se nalazi sloj kružnih mišića, a ispod sloj uzdužnih mišića. Crevni sistem je u obliku prave cevi koja je diferencirana na usta, ždrelo, jednjak, srednje i zadnje crevo. Kanali pljuvačnih žlezda se izlivaju u usnu duplju. Ove životinje se hrane sitnim beskičmenjacima kao što su gliste, larve insekata i mekušci. Respiratorni sistem je izgrađeno od traheja. Transportni sistem je otvorenog tipa. Ekskretorni sistem je metanefridijalan. Nervni sistem je građen od trodelnog mozga od koga polaze okoloždrelni konektivi koji se spuštaju na ventralnu stranu i nastavljaju u dve uzdužne vrpce.Polni sistem je gonohoristički. Kod većine predstavnika je izražen polni dimorfizam.

Klasifikacija: U okviru razdela Onychophora se razlikuju dva reda:

1. Red Paronychophora

2. Red Euonychophora

Razdeo Pogonophora

2009-10-07T05:51:00.000-07:00

Karakteristike: Do danas je opisano oko 120 vrsta koje naseljavaju gotovo isključivo veće dubine mora i okeana. Prvi primerci ovih životinja su otkriveni 1900. godine u moru oko Indonezije. Razlog za njihovo relativno kasno otkrivanje su staništa na kojima žive, a to su velike dubine okeana. Prvi zoolog koji ih je izdvojio u zaseban razdeo je Ivanov i to nakon 55 godina od njihovog otkrića. To su bentosni organizmi čije je telo crvolikog oblika i smešteno u kutikularnu cevčicu koju luči epidermis. Telo je podeljeno na tri dela: prozomu, mezozomu i metazomu. Na prozomi je diferenciran glaveni režanj koji se karakteriše prisustvom venca tentakula. Telesni zid čini jednoćelijski epitel u kome se nalaze brojne žlezdane ćelije. Ispod epidermisa se nalazi sloj kružne muskulature, a ispod nje deblji sloj uzdužne muskulature. Ispod troslojnog telesnog zida se nalazi celom koji nastaje enterocelno. Crevni sistem nije razvijen, a njegovu funkciju preuzimaju tentakule koje kada su u funkciji formiraju vantelesnu duplju u kojoj se odvija varenje hrane. Respiratorni sistem nije razvijen, a disanje se odvija preko cele površine tela. Transportni sistem je dobro razvijen, zatvorenog je tipa. Transportna tečnost ovih životinja je crvene boje jer sadrži hemoglobin. Ekskretorni sistem je građen od para celomodukata koji je smešten u prozomi. Nervni sistem je slabo razvijen i građeno od moždane mase koja se nalazi u prozomi. Od moždane mase se prema tentakulama pružaju nervi, a u suprotnu stranu sa ventralne strane se pruža nervna vrpca. Čula su slabo razvijena. Na tentakulama imaju taktilna čula, a duž tela hemijska. Polni sistem je gonohorističkog tipa. Polni dimorfizam nije do danas utvrđen.

Klasifikacija: Razdeo je podeljen na dve klase:

1. Klasa Frenulata

2. Klasa Afrenulata

Razdeo Lobatocerebrida

2009-10-06T12:13:00.000-07:00

U okviru ovog razdela se nalaze četiri vrste koje su grupisane u rod Lobatocerebrum. Ove životinje su prvi put opisane 1980. godine kada su svrstane u mnogočekinjaste crve sa statusom familije. Naseljavaju morske sedimente u severnom Atlantiku i Crvenom moru. Dužina tela im se kreće između dva i četiri milimetra. Na prvi pogled liče na slobodnoživeće pljosnate crve, ali građa njihovog telesnog zida, crevnog sistema i muškog polnog sistema ukazuju na srodstvo sa člankovitim crvima gde su dugo bili svrstavani. Cela površina tela im je prekrivena trepljastim epitelom. Studije njihove ultrastrukture pokazuju da nema naznaka segmentacije mezoderma ili celomske duplje. Ekskretorni sistem je protonefridijalnog tipa.

Klasa Anthozoa

2009-10-02T13:30:00.000-07:00

Predstavnici ove klase žarnjaka naseljavaju samo morske ekosisteme. Imaju samo polipoidnu formu, solitarnu ili kolonijalnu, koja na prvi pogled liči na cvet. Telo im je cilindričnog oblika, radijalne simetrije sa naznakama bilateralne. Usnim otvor je u obliku pukotine oko koje se nalazi venac pipaka. Smešten na slobodnom kraju i nastavlja se na gastrovaskularnu duplju. Mezogleja je dosta složena, a u njenoj izgradnji učestvuje veliki broj ćelija. Ždrelo se diferencira kao invaginacija telesnog zida u gastrovaskularnu duplju. Kod najvećeg broja predstavnika je diferenciran spoljašnji i unutrašnji skelet. Vrste koje solitarno žive nemaju skelet. Skelet je najčešće izgrađen od kalcijum-karbonata, a u manjem broju slučajeva od rožne materije. Pojedini korali u skeletu sadrže prilične količine joda. U okviru klase se izdvajaju dve podklase:

1. Podklasa Octocorallia

2. Podklasa Hexacorallia

Razdeo Myzostomida

2009-10-01T06:33:00.000-07:00

U ovaj razdeo životinja se grupiše oko 170 vrsta. Naseljavaju morske ekosisteme, a nađene su u svim okeanima. Žive od plićaka do dubine od oko 3000 metara. Najveći broj vrsta živi kao ektokomensali na telu morskih krinova, a manji broj vrsta su ektopoaraziti morskih krinova ili endoparaziti morskih zvezda i morskih zmijuljica. Filogenetsko mesto u okviru carstva životinja do danas nije razjašnjeno, pa zbog toga se ova grupa razmatra u literaturi kao zaseban razdeo, klasa u okviru člankovitih crva ili kao red u okviru klase mnogočekinjastih crva. Karakterišu se kratkim, spljoštenim telom bez jasne segmentacije, a glava nije izražena. Ždrelo se izbacuje kroz otvor koji se nalazi na prednjoj strani tela. Pored otvora, na prednjem delu se nalaze i pet pari kratkih parapodija. Površina tela je prekrivena trepljastim epitelom. Samo na nekim delovima treplje su redukovane. Crevo se karakteriše prisustvom divertikuluma. Hrane se sisanjem telesnih tečnosti domaćina. Polni sistem je gonohoristički, a razviće se obavlja preko larve trohofore koja je jako slična onoj koja karakteriše predstavnike klase Polychaeta. Pojedini zoolozi smatraju da su razlike između vrsta grupe Myzostomida i ostalih mnogočekinjastih crva nastale usled parazitskog načina života formi ovog razdela. Drugi pak smatraju da je grupa Myzostomida srodnija sa razdelom Platyhelminthes. Razdeo obuhvata dva reda:

1. Red Proboscidea

2. Red Pharyngidea

Klasa Polychaeta

2009-10-01T05:00:00.000-07:00

Forma tela mnogočekinjastih crva je obično izdužena, a ređe kratka i zdepasta. Veličina im varira od jednog milimetra do tri metra, ali dužina najvećeg broja vrsta se kreće između 5 i 10 centimetara. Broj telesnih segmenata je različit. Kod primitivnijih vrsta koje slobodno žive telesni segmenti su jednake, dok su kod onih koje žive unutar kućica pojedini segmenti se međusobno razlikuju. Na telu ovih crva možemo razlikovati tri regiona - glava, trup i repni region. U glavenom regionu su smeštena čula vida, mirisa i antene koje imaju čulo dodira, kao i palpi koji mogu da služe za lov ili disanje. Parapodije mogu biti dvograne, a svaka grana nosi po jedan snopić čekinja koje imaju ulogu u kretanju. Kretanje se izvodi na taj način što se parapodije pomeraju prema napred i nazad, a čekinje se odupiru o neravnine na podlozi. Obično se pokretni predstavnici hrane krupnijim beskičmenjacima koje aktivno love, a sesilni se hrane organskim česticama ili sitnim životinjama koje sakupljaju, cede i filtriraju iz vode. Disanje se kod pojedinih obavlja površinom celog tela, kod drugih preko parapodija, a kod trećih pomoću razgranatih škrga. Polni sistem je gonohoristički, a polni organi su smešteni samo u određenim segmentima tela. Najveći broj vrsta ove klase naseljava morske ekosisteme, a manji broj živi u slatkoj vodi ili u vlažnom zemljištu. U okviru klase Polychaeta možemo razlikovati sledeće podklase:

1. Podklasa Aphaneura

2. Podklasa Psammodriliata

3. Podklasa Parergodriliata

4. Podklasa Scolecida

5. Podklasa Palpata

Klasa Branchiobdelidae

2009-09-30T07:21:00.000-07:00

Karakteristike: U ovu klasu člankovitih crva se grupiše oko 150 vrsta. Sistematsko mesto ove grupe je diskutabilno. Naime, pojedini autori smatraju da se radi o pijavicama, a drugi da su to maločekinjasti crvi. Treći pak ovu grupu izdvajaju u zasebnu klasu. To su parazitske ili komensalske životinje koje žive na telu slatkovodnih rakova. Obično se karakterišu malim dimenzijama tela koje se kreću do 1 centimetra. Telo im je izgrađeno od malog broja segmenata. Najčešće ih ima 17, ali kod nekih vrsta dolazi do fuzije pojedinih segmenata, pa te vrste imaju manji broj. Nemaju hete. Životni ciklus, ekologija i fiziologija ovih životinja je slabo proučena.

Klasifikacija: U okviru ove klase se razlikuje pet familija:

1. Familija Branchiobdellidae

2. Familija Bdellodrilidae

3. Familija Cambarincolidae

4. Familija Caridinophilidae

5. Familija Xironodrilidae

Klasa Archiannelida

2009-09-30T05:47:00.000-07:00

U ovu klasu člankovitih crva se grupiše mali broj vrsta koje naseljavaju priobalne delove morskih ekosistema, brakčatih ili slatkih voda. Najveći broj do sada poznatih vrsta živi u intersticijalu. Dimenzije ovih životinja se obično kreću izmeću 1 milimetra i 1 centimetra, a retko dostižu dužino do 10 centimetara. Forma tela je crvolika. Na površini tela se nalazi epitel koji je obično cilijaran. Naime, cilije grade pojaseve po površini tela. Mišićni sistem je slabo razvijen, a broj telesnih segmenata je oligomeran, odnosno varira od pet do dvadeset. Telesna organizacija ovih organizama je dosta slična onoj koja karakteriše mnogočekinjaste crve. Međutim, parapode i hete su dosta redukovane ili ih uopšte nema. Neke vrste nemaju krvni sistem, a kod onih koji ga poseduju jednostavno je građen, odnosno slabo razvijen. Nervni sistem je kao i kod ostalih člankovitih crva ventralno položen. Nalazi se u epidermisu i sastoji se od moždane ganglije i nervnih vrpci sa naznakama ganglija. Ekskretorni organi su segmentalno raspoređeni. Kod većine vrsta ovaj sistem je predstavljen protonefridijama, a kod manjeg broja metanefridijama. Prema mišljenju većine zoologa, ova grupa člankovitih crva je najprimitivnija jer se njeni predstavnici karakterišu izuzetno jednostavnom građom. Autori koji zastupaju mišljenje da ovo nije najprimitivnija grupa njihovu jednostavnost građe objašnjavaju kao sekundarno stanje nastalo kao rezultat načina života i nanizma. Međutim, ovi organizmi nisu postali tako primitivni i jednostavni regresivnim putem, jer se slične pojave nalaze i kod predstavnika klase Polychaeta. U okviru ove klase se izdvajaju sledeće familije:

1. Familija Dinophilidae

2. Familija Protodrilidae

3. Familija Polygordidae

4. Familija Saccocirridae

5. Familija Nerilidae

Klasa Calcarea

2009-09-29T13:57:00.000-07:00

U ovu klasu sunđera se grupišu predstavnici koje karakteriše skelet izgrađen od kalcijum-karbonatnih iglica. Iglice su najčešće pojedinačne, a kod malog broja vrsta obrazuju mrežast skelet. Skeletne iglice često formiraju venac oko izlaznog otvora. Telesni zid je po tipu celularan. Naime, postoji ćelijska organizacija i nekoliko različitih tipova ćelija kao što su pinakocite, porocite, hoanocite i ameboidne ćelije. Mogu biti građe askon, sikon ili leukon tipa. Neki su radijalne simetrije, a veliki broj vrsta se karakteriše asimetričnim telom. Veličina tela im dosta varira, ali se može reći da su to mali sunđeri. Naime, dimenzije im se kreću u rasponu od nekoliko milimetara pa do 15 centimetara, a ređe i do 30 centimetara. Forma i boja tela im takođe dosta variraju. Naseljavaju isključivo morske ekosisteme. Obično se nalaze na manjim dubinama. Žive pojedinačno ili grade kolonije. Kolonije predstavljaju grupe koje gradi po nekoliko jedinki koje su sojene bazalnim krajevima. Do danas je opisano oko 400 vrsta. Klasa Calcarea se deli na dve podklase:

1. Podklasa Calcinea

2. Podklasa Calcaronea

Klasa Nectonematoidea

2009-09-29T13:29:00.000-07:00

U ovu klasu razdela Nematomorpha se grupišu predstavnici koji naseljavaju morske ekosisteme. Odrasle jedinke se karakterišu po prisustvu dva hipodermalna zadebljanja i dobro razvijenim pseudocelomom. Crevo im je potpuno redukovano, a larve se najčešće razvijaju u telu dekapodnih rakova, mada su nalažene u telu drugih beskičmenjaka među kojima su mekušci i člankoviti crvi. U okviru klase se nalazi samo rod Nectonema sa četiri vrste.

Klasa Gordioidea

2009-09-29T12:59:00.000-07:00

Predstavnici razdela Nematomorpha koji se svrstavaju u ovu klasu naseljavaju slatkovodne ekosisteme ili vlažno zemljište. Karakterišu se prisustvom samo ventralnog hipodermalnog zadebljanja i pseudocelomom koji je dosta redukovan. Larve žive kao paraziti u telu insekata iz grupe Orthoptera. Ova klasa obuhvata oko 320 vrsta koje su klasifikovane u dve familije:

1. Familija Gordiidae

2. Familija Chordodidae

Podrazdeo Hexapoda

2009-09-29T12:09:00.000-07:00

U okviru ovog podrazdela se nalazi više od milion opisanih vrsta zglavkara, pa prema tome čini najveću grupu prema broju vrsta životinja. Najistaknutija karakteristika ovih životinja je prisustvo tri para nogu. Telo je podeljeno na tri dela - glavu, toraks i abdomen. Kod manjeg broja vrsta usni aparat je uvučen u glavenu kapsulu i označava se kao entognatan. Kod najvećeg broja vrsta usni aparat je izbačen iz glavene kapsule i označava se kao ektognatni tip. Savremeni molekularni i paleontološki podaci ukazuju na to da se ova grupa zglavkara odvojila pre oko 440 miliona godina od rakova iz reda Anostraca. Uglavnom naseljavaju kopnena staništa, a manji broj vrsta živi u vodenim biotopima. Većina predstavnika poseduje krila, a manji broj vrsta su primarno ili sekundarno izgubili sposobnost letenja. U okviru podrazdela Hexapoda razlikujemo dve nadklase:

1. Nadklasa Diplura

2. Nadklasa Insecta

Podrazdeo Crustacea

2009-09-29T07:29:00.000-07:00

Podrazdeo rakova obuhvata veoma različite zglavkare koji obično naseljavaju morske biotope, manji broj slatke vode, a sasvim retko suvozemna staništa. Karakterišu se prisustvom dva para antena i račvastim ekstremitetima. U okviru podrazdela se nalaze sledeće nadklase:

1. Nadklasa Thylacocephala

2. Nadklasa Collembola

3. Nadklasa Remipedia

4. Nadklasa Thoracopoda

5. Nadklasa Maxillopoda

Podrazdeo Protura

2009-09-29T07:21:00.000-07:00

To su hitri insekti mekog tela. Telo im je izduženo, golo, beličastog izgleda. U izvesnom smislu oni su vanredno primitivni i prosti, ali ova njihova prosta građa ima degenerativni karakter. Na telu se razlikuju dva dela - glava i trup. Trup je nejasno podeljen na toraks i abdomen. Nemaju antena niti očiju, što je prema jednom mišljenju posledica redukcije, tj. degenerativne evolucije, dok je prema drugom shvatanju pokazatelj primitivnosti ove grupe insekata. Na glavi predstavnika reda Protura se sa strane nalaze specifični organi koji su nazvani pseudokuli (pseudoculus). Postoje dva mišljenja o prirodi i poreklu ovih organa. Prema jednom mišljenju pseudokuli su organi koji su homologi postantenalnim organima kod predstavnika reda Collembola. Prema drugom shvatanju, uzimajući u obzir inervaciju i građu pseudokula, to su zakržljale antene koje su zadržale neke svoje funkcije. Pseudokuli mogu biti kružni ili ovalni. Usni aparat je relativno slabo razvijen. Prilagođen je za bodenje i sisanje. Mandibule i maksile su uvučene u glavenu kapsulu, a labijum je dosta redukovan. Torakalni ekstremiteti su izduženi sa jednočlanim torzusima koji se završavaju jednom kanđžicom. Prvi par ekstremiteta za hodanje je upravljen napred i nagore i verovatno ima funkciju čula, tako da se Protura praktično kreću pomoću dva para nogu. Abdomen je kod tek izleženih jedinki građen od osam segmenata i telzona, ali se u toku razvića formiraju još tri, tako da u adultnom stupnju abdomen sa telzonom ima ukupno 12 segmenata. Pojava povećanja broja segmenata u toku razvića gotovo je nepoznata kod insekata, ali je karakteristična za primitivne grupe zglavkara – kod stonoga, kao i za mnoge člankovite crve. Na prva tri abdominalna segmenta se nalazi po par sitnih ekstremiteta. Nemaju cerke na kraju abdomena, a slabo razvijeni spoljni genitalni organi okružuju gonopore i kod mužijaka i kod ženki. Protura se kreću sporo kroz zemlju pomoću prednjih noga koje služe za držanje spolja i upravljanje ka napred, pri čemu srednje i zadnje noge služe za kretanje. Neke vrste uvijaju vrh abdomena iznad glave i ispaljuju lepljivu tečnost direktno na svoje neprijatelje. Crevni sistem Protura je prava cev sa maksilarnim i labijalnim žlezdama. Malpigijevi sudovi su građeni od jednoćelijskih ili dvoćelijskih papila. Nervni sistem sadrži moždane, tri para torakalnih i šest pari abdominalnih ganglija. Nemaju trahejni sistem, izuzev predstavnika familije Eosentomidae, i respiracija se obavlja celom površinom tela. Krvni sistem je slabo proučen. Odvojenih su polova, sa parnim gonadama i njihovim odvodima koji se izlivaju ispred telzona na kraju jedanaestog segmenta. Ova grupa obuhvata dva reda:

1. Red Eosentomidea

2. Red Acerentomoidea

Podrazdeo Myriapoda

2009-09-29T05:11:00.000-07:00

Karakteristike: Predstavnici podrazdela stonoga se odlikuju uniformnom segmentacijom, a telo im se sastoji od glave i trupa. Poseduju jedan par antena koje im služe kao čulo dodira i mirisa. Na glavi se nalaze još mandibule i dva para maksila, koje imaju ulogu u ishrani i služe za sitnjenje i pridržavanje hrane. Najveći broj vrsta poseduje oči koje su smeštene na bokovima glave i javljaju se u obliku očnih jamica. Samo pojedini grabljivi predstavnici imaju veće grupe očiju koje su toliko približene da podsećaju na složene oči. Broj trupnih segmenata varira u širokim granicama, a na svakom segmentu osim na poslednjem se nalazi po jedan ili dva para jednogranih ekstremiteta. Kod grabljivih vrsta prvi par nogu je uvećan , kukasto povijen i služi za hvatanje i ubijanje plena.. U njihovoj osnovi se nalazi otrovna žlezda koja se otvara na vrhu kukice, a otrov može biti veoma jak. U telesnom zidu se nalazi veliki broj žlezda koje luče različite mirisne materije i one imaju zaštitnu ulogu jer svojim neprijatnim mirisom teraju neprijatelje. Neke stonoge se hrane trulim lišćem, biljnim otpacima, trulim drvećem ili insektima. Ekskretorni organi su Malpigijevi sudovi, a disanje se obavlja preko traheja. Nervni sistem je lestvičast, a u svakom segmentu se nalazi po jedan par ganglija. Transportni sistem je otvorenog tipa, a polni gonohoristički. Isključivo naseljavaju suvozemna staništa. To su uglavnom noćne životinje koje izbegavaju dnevnu svetlost.

Klasifikacija: Podrazdeo Myriapoda se deli na pet klasa:

1. Klasa Chilopoda

2. Klasa Diplopoda

3. Klasa Pauropoda

4. Klasa Symphyla

5. Klasa Arthropleuridea

Podrazdeo Chelicerata

2009-09-28T14:29:00.000-07:00

Telo ovih životinja je najčešće podeljeno na dva regiona - glavenogrudni i trbušni. Glavenogrudni region je najčešće nesegmentisan i na njemu se nalazi šest pari ekstremiteta - kratke helicere, duži pedipalpi i četiri para nogu za kretanje. Paukoliki zglavkari imaju najizrazitiju karakteristiku prisustvo helicera. Kod različitih grupa su modifikovane za hvatanje plena, parenje ili nadražljivost. Pedipalpi uglavnom imaju čulnu ulogu, ali mogu da služe i za hvatanje i pridržavanje plena ili za vreme parenja. Predstavnici ove grupe nemaju antene. Kod najvećeg broja vrsta ekstremiteti na trbušnom regionu su redukovani ili jako modifikovani i nikada ne služe za kretanje. Obično su grabljive životinje koje se hrane drugim sitnim beskičmenjacima. Kao organi za izlučivanje služe izmenjene metanefridije ili Malpigijevi sudovi. Vodeni predstavnici dišu pomoću škrga, a terestični pomoću listolikih pluća ili traheja. Čulni organi su raznovrsni. Najveći broj vrsta poseduje gonohoristički polni sistem, a polne žlezde su smeštene u trbušnom regionu. Mnogi polažu jaja, a neki rađaju žive mlade. Po pravilu nemaju larveni stupanj. Podrazdeo Chelicerata obuhvata tri klase:

1. Klasa Merostomata

2. Klasa Pycnogonida

3. Klasa Arachnida

Podrazdeo Trilobitomorpha

2009-09-28T12:23:00.001-07:00

Ova grupa zglavkara je predstavljena izumrlim vrstama koje su naseljavale morske ekosisteme. Do danas su sačuvani brojni fosilni ostaci na osnovu kojih se baziraju sva današnja znanja o ovim životinjama. Najstariji fosili su pronađeni na tlu Australije. Potiču iz perioda Proterozoika i njihova starost se procenjuje na milijardu godina. Pre oko 600 miliona godina, odnosno u periodu gornjeg Kambrijuma su doživeli procvat i tada su dominirali u morima gde su u ekološkom pogledu imali sličnu ulogu kao danas rakovi. U gornjem Permu su potpuno izumrli. Telo im je diferencirano na glavu, toraks i pigidijum. Oblik tela većine vrsta je elipsoidan. Uglavnom im se dužina kretala između 3 i 10 centimetara, mada su nađene i vrste čije su dimenzije dostizale 80 centimetara. Dorzalna strana tela je ispupčena i dvema uzdužnim brazdama izdeljena na središnji izdignuti deo i dva bočna. O anatomiji ovih životinja se malo zna, ali se predpostavlja da ima iste karakteristike kao i ostali zglavkari. Zna se da im je polni sistem bio gonohoristički i da su imali složeno razviće preko nekoliko stupnjeva larvi. U okviru podrazdela Trilobitomorpha se izdvajaju sledeći redovi:

1. Red Agnostida

2. Red Redlichiida

3. Red Corynexochida

4. Red Odontopleurida

5. Red Lichida

6. Red Phacopida

7. Red Proetida

8. Red Asaphida

9. Red Ptychopriida

10. Red Harpetida

11. Red Nektaspida

Razdeo Arthropoda

2009-09-28T09:51:00.000-07:00

Ovaj razdeo predstavlja neuporedivo najmnogobrojniju i najraznovrsniju grupu životinja današnjeg doba. Imaju telo bilateralne simetrije koje se karakteriše spoljašnjom heteronomnom segmentacijom i delimično redukovanom unutrašnjom segmentacijom. Naseljavaju sve vodene i kopnene biotope na svim geografskim širinama. Telo im je podeljeno na tri regiona - glavu, toraks i abdomen. U nekim slučajevima dolazi do spajanja glavenogrudnog dela u cefalotoraks ili spoljašnjeg redukovanja segmentacije abdomena. Jedna od najistaknutijih osobina je prisustvo člankovitih, pokretno zglobljenih ekstremiteta. Na površini tela se nalazi zaštitni omotač hitinske prirode koji je presvučen nežnim i tankim voštanim slojem koji ima funkciju zaštite suvozemnih predstavnika od gubitka vode. Hitinski sloj se u toku života više puta obnavlja u obliku periodičnog presvlačenja. Krvni sistem je otvorenog tipa, a dorzalni krvni sud ima sposobnost kontrakcije i obavlja ulogu srca. Nervni sistem je građen od centralnog, simpatičkog i perifernog dela. Centralni nervni sistem je lestvičast. Crevni sistem je diferenciran na prednje, srednje i zadnje crevo. Muskulatura je poprečno-prugasta, diferencirana u snopove koji se vezuju za kutikulu. Telesna duplja je miksocel koji nastaje spajanjem celomskih meškova. Respiratorni sistem je raznovrstan u morfološkom i funkcionalnom pogledu. Ekskretorni sistem je građen od izmenjenih metanefridija, kožnih pluća ili Malpigijevih sudova. Polni sistem je kod ogromne većine gonohoristički, a samo kod nekih rakova je hermafroditan. Razdeo zglavkara možemo podeliti na šest podrazdela:

1. Podrazdeo Trilobitomorpha

2. Podrazdeo Chelicerata

3. Podrazdeo Myriapoda

4. Podrazdeo Hexapoda

5. Podrazdeo Protura

6. Podrazdeo Crustaceae