Pod pojmom mikrotela (citozomi) se podrazumevaju organele sferičnog ili ovalnog oblika čija se veličina kreće između 0,5 i 1,5 mikrometra. Stroma ovih struktura je sitno granulisana ili fibrilarna i obavijena je lipoproteinskom membranom. U ovim organelama se jasno zapaža amorfni nukleoid i kristalne inkluzije. Najpre su otkriveni u animalnim, a kasnije i u biljnim ćelijama. Naime, pretpostavlja se da su mikrotela prisutna u citoplazmi svih eukariotskih ćelija. Uvek su pričvršćena za membrane endoplazmatičnog retikuluma. Upravo po ovoj karakteristici se jasno razlikuju od lizozoma i oleozoma koji su slobodno raspoređeni u citosolu. Za sva mikrotela je karakteristično da se u njima stvara vodonik-peroksid i da sadrže enzim katalazu koji ovo toksično jedinjenje razlaže na vodu i kiseonik. U savremenoj citologiji se govori o tri tipa mikrotela - peroksizomi, glioksizomi i urikozomi. Značajno je naglasiti da peroksizomi biljnih i animalnih ćelija imaju različitu ulogu. U biljnim ćelijama za obrazovanje peroksizoma je potrebna svetlost. Oni se razmnožavaju deobom, a pošto ne sadrže DNK nisu sposobni da sintetišu proteine. U peroksizomima koji se nalaze u biljnim ćelijama se preobraća glikolna kiselina, koja se stvara u hloroplastima pri procesu fotosinteze, u glicerinsku kiselinu. U toku ovog procesa se izdvaja ugljen-dioksid. Osnovna razlika između oksidativnih procesa koji se odigravaju u mitohondrijama i peroksizomima je u tome što peroksizomi nisu sposobni za sintezu ATP-a. Iz ovoga se da zaključiti da je respiratorni lanac peroksizoma manje savršen od mitohondrijalnog jer se energija koja se oslobađa u toku oksidacije glikolne kiseline ne sačuva u upotrebljivom obliku za ćeliju. Peroksizomi imaju značaja i u detoksikaciji jer u brojnim metaboličkim procesima dolazi do stvaranja za ćeliju toksičnih jedinjenja peroksida koji se degradira dejstvom katalaze iz peroksizoma. Glioksizomi su mikrotela otkrivena u endospermu i kotiledonima biljaka. Primećeno je da se u toku klijanja semena gotovo celokupna količina rezervne masti prevodi u saharozu. Daljim istraživanjima je utvrđeno da centralno mesto u toj transformaciji zauzima ciklus glioksilne kiseline. Ovaj fiziološki važan proces se odigrava u glioksizomima. Broj glioksizoma se naglo povećava u toku klijanja biljaka, a u ranim fazama klijanja enzimi glioksizoma se mogu naći u cisternama endoplazmatičnog retikuluma. Utvrđeno je da glioksizomi nastaju de novo u ćeliji. Primećeno je da se aktivnost ciklusa glioksilne kiseline sa ozelenjavanjem kotiledona, a ovaj proces prati i postepeno iščezavanje glioksizoma. Urikozomi predstavljaju mikrotela koja sadrže enzime za metabolizam azotom bogatih jedinjenja ureida. Prisustvo ove organele utvrđeno je u kvržicama mahunarki.
