Endoplazmatični retikulum formiraju membrane koje od okolnog citosola izdvajaju unutrašnji prostor koji je nazvan cisterna ili lumen. Membrane endoplazmatičnog retikuluma su, poput citoplazmatične membrane, izgrađene od proteina, lipida i polisaharida. Debljina ovih membrana iznosi oko 6 nanometara. Na ultratankim presecima obično se endoplazmatični retikulum zapaža u vidu izolovanih vrpci, izduženih mehurića ili cisterni, ali su svi ti elementi prostorno uzajamno povezani i obrazuju mrežu koja prožima čitavu hijaloplazmu. Razlikuju se tri forme elemenata endoplazmatičnog retikuluma: cisterne, vezikule i tubuli. Sve tri forme endoplazmatičnog retikuluma mogu se nalaziti u istoj ćeliji istovremeno ili u različito vreme u toku života. Međutim, po pravilu je forma retikuluma karakteristična za svaki tip ćelije. Cisterne su izdužene i spljoštene kesice, koje na poprečnom preseku imaju izgled uskih kanala, čiji se prečnik kreće između 40 i 50 nanometara. Kanali su najčešće postavljeni paralelno. Vezikule imaju izgled manje-više proširenih kesica, čija se širina kreće između 25 i 500 nanometara. Ponekad se kanali cisterni lokalno proširuju, čime se dobija lanac vezikula povezanih cisternalnim kanalima. Tubuli su prilično različite forme, manje ili više su razgranati, a njihov prečnik se kreće od 50 do 100 nanometara. Forma, količina i raspored elemenata endoplazmatičnog retikuluma se menjaju u zavisnosti od tipa i stepena diferenciranja ćelije, kao i od njenog trenutnog metaboličkog intenziteta. Na osnovu građe i uloge možemo razlikovati dva tipa endoplazmatičnog retikuluma: granulirani i agranulirani. Iako se međusobno razlikuju po prostornom pružanju i prisustvu odnosno odsustvu poliribozoma, a na fiziološkom nivou po tipu sintetskih procesa koji ih odlikuju, membrane ova dva tipa endoplazmatičnog retikuluma mogu biti u kontinuitetu. Kontinuitet se može konstatovati i na nivou njihovih cisterni. Ova dva tipa endoplazmatičnog retikuluma nemaju oštre granice i mogu prelaziti jedan u drugi. Tako cisterne granuliranog retikuluma gube poliribozome sa svoje površine i prelaze u glatke. Postoji mišljenje da je glatki endoplazmatični retikulum sekundarni, odnosno da u svojoj ontogenezi nastaje od hrapavog.
