Genom bakterija obuhvata nukleoid koji predstavlja analognu strukturu jedru eukariota, kao i struktura koja takođe nosi nasledne informacije, a označava se kao plazmid. Plazmidi predstavljaju DNK molekule koji se nalaze izvan nukleoida pa se označavaju i kao ekstrahromozomska DNK. Ove strukture imaju linearnu ili cirkularnu formu i nose svega nekoliko desetina gena. Pošto se replikuju nezavisno od replikacije hromozomske DNK označeni su i kao autonomni replikoni. Leberbeg je 1952. godine uveo termin "plazmid" za sve ekstrahromozomske genetske strukture koje mogu autonomno da se replikuju. Plazmidi se ponašaju kao endosimbionti bakterija preuzimajući od ćelije domaćina enzime replikacije i gradivni materijal. Slično se ponašaju i bakteriofagi, ali za razliku od njih plazmidi nemaju samostalni ekstracelularni oblik egzistencije. Najmanji plazmidi imaju samo dva ili tri genska lokusa, a jedini geni čije je prisustvo na plazmidu neophodno su oni koji su zaduženi za njegovu sopstvenu replikaciju. Replikacija plazmida se najvećim delom oslanja na enzimski aparat bakterijske ćelije. Broj plazmida u ćeliji varira. U jednoj ćeliji se može naći samo jedan pa do nekoliko stotina plazmida. Oni mogu biti isti ili različiti. Primećeno je da se neki plazmidi ne mogu naći istovremeno u istoj ćeliji, odnosno prisustvo jednog isključuje prisustvo drugog. Takvi plazmidi se označavaju kao inkompatibilni. Nasuprot njima, plazmidi koji mogu zajedno da opstanu u istoj bakterijskoj ćeliji se označavaju kao kompatibilni. Većina vrsta bakterija u svom protoplastu poseduje plazmide. Dokazano je da postoji specifičnost u prisustvu pojedinih plazmida kod određenih vrsta bakterija. Naime, svaki rod ili familija poseduje svoj sopstveni set plazmida. Eksperimentalno je dokazano da plazmidi prisutni kod Gram pozitivnih bakterija ne mogu da opsatnu u ćelijama Gram negativnih bakterija i obrnuto. Međutim, prirodna je pojava da se plazmidi prenose iz jedne bakterijske u drugu, kako iste tako i različitih vrsta.
