Karakteristike: U ovu grupu organizama se svrstavaju prokarioti čije telo morfološki podseća na miceliju gljiva. Njihove ćelije su končastog izgleda i često se zbog analogije sa ćelijama gljiva označavaju kao hife. Splet ovako građenih ćelija čini miceliju. Prečnih hifa u većini slučajeva ne prelazi jedan mikrometar. Micelija primitivnih predstavnika se raspada na pojedinačne ćelije. Neke micelije se razvijaju neposredno u hranljivoj podlozi, obično su nešto tanje i označavaju se kao supstratne, vegetativne ili primarne micelije. Kod pojedinih grupa aktinomiceta se nalazi samo ovaj tip micelije. Neki predstavnici reda se odlikuju i micelijama koje se nazivaju vazdušne, sekundarne ili generativne. Ovaj tip micelije se karakteriše debljim hifama. Aktinomicete koje poseduju ovaj tip micelije grade kolonije koje podsećaju na telo gljiva. Kod ovih bakterija se sreću najprimitivniji oblici polne reprodukcije. Polni proces se obavlja slivanjem supstratnih micelija (anastomozama). Pri tome mogu da nastanu hife koje poseduju dva nukleoida, te se takvo stanje zadržava duže vreme. Međutim, ukoliko dođe do fuzije nukleoida (sinkarioza), mogu nastati nešto postojaniji oblici. Nije sigurno da li i sekundarne, odnosno generativne vazdušne micelije nastaju na sličan način. Bespolno razmnožavanje aktinomiceta se najčešće obavlja različitim tipovima spora. Kod najprimitivnijih predstavnika spore nastaju raspadanjem najčešće supstratne micelije na duguljaste (segmentacijom, poprečnim pregradama) ili okruglaste spore (fragmentacijom, bez poprečnih pregrada). Kod progresivnijih predstavnika spore obično nastaju na vazdušnim hifama, iako se ređe sporulacija i kod njih može vršiti na supstratnim micelijama. Te spore mogu nastati na pet načina: segmentacijom vrhova vazdušnih hifa, fragmentacijom vazdušnih hifa, pupljenjem kratkih drščica na supstratnim micelijama, u nizovima na posebnim vazdušnim sporoforama, u slabijim ili jačim spletovima hifa (pseudosporangijama ili sporangijama). Obično su ovakve spore nepokretne, iako ima predstavnika i sa pokretnim sporama. Sve vrste ove grupe se odlikuju heterotrofnim načinom ishrane, odnosno hrane se organskim materijama. One koje se hrane uginulim delovima živih bića se nazivaju saprobionti, a one koje se hrane živim delovima životinja i biljaka se nazivaju paraziti. Saprobiontski predstavnici se odlikuju dobro razvijenim enzimskim sistemom za razaranje otpornih organskih jedinjenja kao što je humus, ugljovodonici i sl. Zbog toga se masovnije razvijaju tek kada ostali mikroorganizmi potroše pristupačnije materije u sredinama. Parazitske aktinomicete izazivaju oboljenja biljaka i životinja koja se nazivaju aktinomikoze. Predstavnici ovog reda uglavnom pripadaju fakultativno anaerobnim mikroorganizmima. Pretežno su alkalofilni organizmi te se često sreću u slatinama. Predstavnicima koji naseljavaju vazdušne ekosisteme odgovaraju srednje temperature. Mnoge aktinomicete produkuju veoma raznovrsne boje, pa se može razlikovati boja vazdušnih i supstratnih hifa. Naročito se ističu sposobnošću stvaranja mnogih antibiotika.
Klasifikacija: U okviru ovog reda se nalazi deset podredova:
1. Podred Actinomycineae
2. Podred Corynebacterineae
3. Podred Frankineae
4. Podred Glycomycineae
5. Podred Micrococcineae
6. Podred Micromonosporineae
7. Podred Propionibacterineae
8. Podred Pseudonocardineae
9. Podred Streptomycineae
10. Podred Streptosporangineae
